Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 95 — Једно једнно самоубиство сматрам као оправдано, и то је самоубиство из љубави, рад чега се већ неколико година накањујем да учнним, али ми не иде! — А ја велим да је самоубиство малодушност — уплете се Марина. — II ја исто тако не одузимам себи живот што немам одважности. Бпгјел ће на то рећн: — Говоримо о жнвоту, не о смрти, и о том шта је у њему најлепше, дакле о здрављу. V здравље госпође Кмилије! — II у Литкино! — додаде Полањецки. Он се окрете Маринп с речима: — У здравље нашнх заједничкнх нријатеља! — Врло радо — одговори она. Он спусти нешто глас н наставп: — Видите, госпођице, ја њих држим не само за своје нрнјатељице, него, како да вам кажем, и за своје покровитељке. Лптка је још дете, алн г-ђа Емнлија врло добро зна коме ће покдонити своје пријатељство; па кад би ко имао штогод протпв мене, баш и с правом, кад не бих према кому поступао како бп требало, или кад бп му просто учинио какво зло, па видео како ме то мучп, опет бпх иомислио да опет нисам најгорн човек, кад је према мени добра таква госпођа као што је г-ђа Емилија. Марина се збунп, дође јој га жао, а он заврши још тише: — А менн је допста тешко. II веома ми је стало до тога, веома. Пре него што ће му она одговорпти пан Плавпцки подиже чашу у здравље г-ђе Бпгјелове и осу чнтаву беседу у којој је идеја била: да је цар над створењнма не нико други, него жена, те да смо дужни пред женом као пред таквом поклонити се, п да се тога ради ево он први клања најусрдније иред госпођом Бигјеловом, као што је н до сад увек чпнио. Полањецки му помисли у себн: да бог да се загрцнуо, јер је осетпо бно да је било згода да чује коју реч од Марине, а да се сад прилика измаче. У том Марина оде да честита г-ђп Бнгјеловој а кад се вратн не отпоче више говор, а он се не усуди да потражи одговора. Чим се обед сврши дођоше п Краелавске. Мати је била жена око педесет година, жива, многорека, а кћн јој сушта