Дело

ПОРОДПЦА П< »ЛАЊЕЦКИХ 103 нко други, него га је нан Плавпцкн продао зато што је нашао купца. Алп је она тада гледала женскпм очима на ту ствар н претпостављала Машка Полањецкому, подижући првога преко мере, понижавајућп другога преко мере. Њу је поступак Машков толико потресао, да би га просто дозвала, да нцје осећала према њему просто одвратност. У једном јој дође да је дужна то учинити, али није имала одважности. Она није знала даје Машко силазио са степеница побеснео и отрован у дуиш. II занста пред њнм је зинула пропаст. Сви га рачуни издалп. Девојка, коју је заволео, одбила га; и ако се она трудила да га речима штеди. осећао се убијен, као ннкад дотле. Штогод је дотле у животу предузимао, увек .је то нзводио с осећањем сопствене снле п памети п потпунпм уверењем да ће му поћн за руком. Одбијање Мариннно уби му н ту поузданост. Првп пут је посумњао у себе, првп пут осетио је, да му звезда почпње бледети и да се тај пораз може пренети нна с-ва поља, на којимаје он дотле делао. Паонје н отпочеоу неколнко. Машкојекупио Кремјењ у околностпма нзузетно корнснпм. Тоје нмање п сувише велпко према његовим средствпма. Да га нцјеМарина одбила он би се ту искобељао, јер у том случају не би имао да мисли нн о доживотној ренти за пана Плавицкога, ни о исплаћивању њене суме, којаје, по погодбн, прппадала Маринп из Магјеровке. А сад му је ваљало исплаћивати н Марпнн, п Полањецкому п дуг на Кремјењу, што је ваљало псплатитп што скорије, јер је интерес растао п претио пропашћу. За свејето нмао само кредит, до душе .још не исцрнљен, али већ дотеран до нжице; а Машко је осећао ако се п то слово крене, онда.је за увек пропао. Стога овда-онда, поред жаљења за Марпном, какво осећа човек кад изгуби срећу, спопадаше га и неограничена јарост, блиска наступу, и безмерна жеља за осветом. То је бно човек енергичан, коме је било у крвн враћати жао за срамоту. Стога улазећи у своју собу цеђаше кроз стегнуте зубе; — Не будеш ли ми жена, не опростих тп то што си мп учинила; постанеш ли, нећути ипак оно заборавитп. У том пан Плавицки уђе у собу, у којој је Марина седела па јој рече: — Ти си га одбпла, нначе би он пре одласка свратио к мени. — Да, оче. — Ниси су му дала нпкакве наде за будућност?