Дело

104 Д Е Л 0 — Не, оче. Ценим га као мало кога у евету, али му нисам дала наде. — Шта ти је он на то рекао? — Све што .је могао одговорптп тако нлеменнт човек. — Кто нове несреће — рече Плавицки —п ко зна да ме ниси тиме лишила коре хлеба у староети. Алп сам знао да тп то нећеш нмати на уму. Ниеам могла, нисам могла друкчије поступити. Нећу да те приморавам, него ћу да идем да се изјадам тамо где ће се свака старачка мн суза узетп у обзпр. Он оде у хотел да посматра пгру на бнлијару. Радно бн за Машка. алн га ннје сматрао за бозна какву партију н држећн да се Марпнп може п боља срећа јавнтн, није се особнто једно због онога што се догодило. По часа доцније Марина доиаде до г-ђе Нмилнје. — Бар сам један камен скинула са срца — рече улазећн — данас сам одлучно одбила господнна Машка. Г-ђа Емнлија је загрли ћутећп. Марина наставн: Жао мн га... Нпо је ирема менп тако племенпт и делнкатан, како је само такав човек могао бнтн, и да ,је у мене било бар искре осећања према њему, још бих му се данас одазвала. Она ионовн г-ђи Емилијн цео разговор са Машком. II заиста њему се ннје пмало шта пребацити п г-ђа Емилија нпје могла да се не заднвп тому, јер је сматрала Машка као човека по карактеру напрасита, и није се надала да ће се он. у тако гешком тренутку, умети да се толпко умери и покаже племенитим. Марина рече: — Моја Емо, знам твоје прнјателЈСтво према господину Полањецкому, алп суди сама о трј двојици но њиховпм делнма, а не по речнма, па их упореди. — То ја ннкад нећу чинитп — одговори г-ђа Емилцја. Ту не може бити упоређнвања. Господнн Станислав је по мојем рачуну сто пута бољи по нарави од Машка, неправо га осуђујеш. Ти, Марино, немаш права да речеш: „Један ми је узео Кремјењ а други ми га враћа.“ Ннје то било тако. Нн.је га господин Полањецки никад узео, а сад, кад бн могао, дао би ти га од свега срца. Нз тебе предрасуда говори.