Дело

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 105 Не предрасуда, него етварност, коју нцје у стању нптпта да замени. Госпођа Емилија је посадп према себи па поче: — Напротив, Марино, предубеђење; а казаћу ти и зашто. Кто тн ни сада нпсн преме њему непартајична. Марина се стреее, као да јој се ко дотакао ране, иа мало затпм одговори промењенпм гласом: — Према господпну Полањецком нисам непартајична... Имаш право... Све што је могло бити спмпатије у мене према њему све се то окренуло у негодовање... и чуј, Емо, што ћу тн сад рећи: кад би ми остало да бирам између оне двојице изабрала бнх без нкаквога колебања Машка. Емнлија спустп главу, а мало после око вратајој се обвише Марннине руке. — Како је то страшно за мене кад ја тебн стварам толико горчине, алн тп морам истину казатн. Знам да ћеш најзад престати и да ме волнш п да ћу тада бити потпуно сама на овом свету. II одпста тако се нешто п поче дешавати. Оне се растадоше грлећп се н љубећн, па ипак, кад се одмакоше једна од друге, обе подједнако осетише: да се нешто међу њима прекинуло н да њихови међусобнн односи неће внше бнтп онако срдачни, као што су бпли дотада. Г-ђа Емнлцја се неколико дана колебала да лн да каже Полањецкому Марннпне речи, али је он толико наваљивао да м.у она каже шта је све у ствари, да је најзад иомислила да треба п да је много боље да му каже све по правди. Кад је све саслушао рече јој: — Хвала, госпођо. Ако ме госпођица Плавицкова нрезире, морам подноситп, не могу само на то пристати да сам себе почнем презирати. II иначе сам тако забасао. Ви знате, ако сам према њој скрпвио, да сам се старао да то поправим, а њу да окренем. Не осећам да сам обавезан п даље што чинити. Пе крцјем вам да ће ми доћп с тога грких часова, али нпсам бпо мекушац, нптн ћу бити, умећу подесити тако, да све оно што осећам према госпођицн Плавицкој отурим с својега прага, као ствар која мн у собп не треба. 'Го вам се свечано заклињем! — Верујем вам, али се при том много претрпи. Он јој скоро весело одговори: — Што. Кад ми то догорчи, замолићу вас за утеху, и знам