Дело

106 Д Е Л 0 да ћете ми то учпнити н да ће вам Литка у том помоћи, те нећу ни писнути. После тога вратн се кући пун воље и енергије. Учини му се да ће успети да оно ос-ећање иреломи и уништи, као штап преко колена. Неколико дана идућих живео је у том одушевљењу. За то време нпје излазио нигде, до у канцеларнју, где је разговарао с Бигјелом само о пословпма. 1’адио је од јутра до мрака, није хтео ни помислитп о Марини. Али је се нпје могао ослободити у ноћним часовпма. Одмах га спопадне мисао да га је Марина могла волети, да је могла по1ш за њега, да бн то била за њега жена, да је могао бити с њом срећап, како ни са којом другом, п да бн је волео као сврје највеће добро. Туга, коју су му те мислп доносиле, ирожпмала је цело његово биће, ге га није остављала, а како туга прожднре душу п здравље, као рђа што прождире гвожђе, то Полањецкн поче худети. Осетио је да уннштавање осећања доноси собом ломл»ење среће. Никада дотле ннје впђао пред собом такву пустнњу, да је нипгта неће моћи попунпти. Опазио је н то да се може заволетп женско не онакво какво .је него онако какво бн могло бити. Стаде тужити без мере. Али како је имао над собо.м велпку владу, заборављао је на Марпну. Само је памтно кад му ваља отићп до г-ђе Емилије н тада би одмах ншао. А кад .је Литка стала побољевати ишао је свакп дан, преседео ио чнтав дан, а ио читаве сахате проводпо заједно са Марином поред бонога детета. (Наставиће се)