Дело

ПИСМО ВУКЛ СТ. КАРАЏИЋЛ СОВЈЕТУ 117 зуму, него илн бих морао радити како неко другн хоће и како управо не ваља, илп не радити никако. Кад су ми преклане двојица од господе совјетника тамо говорилп да се доселим у Србију па ће ми се додатп још што пензије, било ми је на врх језика да им све ово кажем, алн сам се опет уздржао. највише за то да се не би рекло да опадам Аустрпске Србе у Србијн. Па оваки људи до сад ми нпсу дали да у Србпјп с-едим п своја дела радим, а сад хоће да ми забране тамо и долазити. Овога пролећа мислио сам тамо доћи које за то да бпх прошао по јужннм н североисточним границама данашње Србије радп нашега језика, обичаја и исторнје новијих времена, које пак и радп евојнх приватних послова: па сад вндећи како је овнм мојим непријатељима слободно чпнитн мн такову ненравду, не смем се усудитп тамо доћн док ме Внсокославнп Совјет не би уверио да су онн то чинили без знања Високославног Правите. вства, п сад Внсокославно Правитељство дознавиш то и признавнш да мп се неправда чинпла, да ме прими нод своју заштнту. Може се ко зачудити илн п наемејатп кад чује да ја говорим да не смем доћн у евоју отаџбпну, за које сам корист п славу радећн п старајући се провео готово саввексвој; али кад помислим н расудим шта се тамо чпнн нротив мене, признаће да имам право: ко се не стпдн људи и не боји Бога онаке лажи и беде на мене по народу разашиљати, оној се неће постидетн н побојати учинити ми н свако друго зла: а кад им се оно допушта, свак може помислити да им се н друго с-ве може допустнти, јер ко ме тужи онај ми н суди. Менн је врло жао што овако морам говорити против аустриских Срба у Срби.јн, јер међу њнма имам пријатеља које од свега срца љубим н поштујем и за које сам уверен да н онп мене тако љубе п поштују. Ја се надам да ми они, као ни други нн један наметан човек ово неће примити на зло; а још мање да ће казати илн помислити да вичем на све Аустриске Србе у Србцји и да мислпм да их са свпм не треба у службе примати. Ја се тужим и вичем само на оне који ме, Правнтељству на срамоту и народу на штету, неправедно гоне п сметају ми не само у мојим прнватним него н у књижевним — или управо рећн општенародним пословнма. Ја се надам да п осем мојих поменутих пријатеља има паметних људн међу Аустријским Србима у Србији, који ће признати да је ова моја тужба, особито што се тнче В. Лазића и цензуре, са свим праведна и истинита.