Дело

1 Д Е Л 0 сећају својпх заједничкнх успомена, Нохан пзненада дознаје пз говора Режининог да ју .је недострјно оклеветао. Она му прича о дипломатскнм брпгама што су мучиле њеног оца последњпх месецп његова жнвота; како му је Мпсен тада долазио у помоћ; како су онн држали, ноћу, више тајннх састанака, којима је п Режина прпсуствовала, и како се због тога она данас понаша према барону гако прпјатељски... Оамншљате лп бол п очајање Ноханово тада? Он .је првп начпнно ту невидљиву мрежу клевете којом је Режнна обавпјена и не знајућн то, п не може ништа да учини даје раскнне! Он не може да учини ни то да се внше не изговара она реч што се не да опозватн. Ненрекидно, у клубу н у салонима, та му се реч добацује у лнце; н. као што каже стих Шексппров, пехар у који је он сам сипао отров немилосрдно се приносн његовим уснама. Пма свега један начин да поправп зло што га .је нанео љупкој девојци коју обожава: да је узме. II тај му начнн доста брзо иада на намет. Гамо. бар, кад би га она волела! Она га воли, умирпте се. Почетак њиховог разговора је ванредан; ја сам ретко кад чуо љубавна прпзнања деликатнија, невииија п нежнија... Алп остало је још да се каже оно што је најтеже... Нохан .је још раније рекао Режини да нма нешто да јој исповедп: она је одговорила, готово весело, да му прашта унапред, да то не може бнти ништа врло озбпљно... Авај! јадна девојка п јадни младић! Он хоће најзад да говорн. треба да говори; п отуда је сав блед од ужаса... II ми делпмо његов страх, ми смо узбуђени, здраво узбуђенп, што доказује да је „главна сцена“ врло добро начпњена. Да су лпчностп у позоришту — п у стварном животу исто тако — увек разумне, да говоре оно што здрав разум саветује да треба казати и да допуштају оно што он саветује да треба допустити, бнло бп много мање драма, илп бп се бар оне раније свршпле, било у позоршпту, било у животу. Нохан би рекао: „Пстина је, ја сам се према вама гнусно показао; али помислпте да вас тада нисам познавао. Ви сте билн за мене само једна туђпнка. II ако ја ннсам имао нимало права да поверујем прнвнднпм знацима, и ако нисам имао нпкаква поуздана разлога да сматрам да сте крнвн, ја исто тако нисам имао никаква разлога нп да верујем, покрај поменутих привнднпх знакова, у ту чпстоту која ме сад очарава. Занста, био .је то прави зло-