Дело

X Р 0 II II К А 181 чшг оклеветати чак и једну туђинку: али, на крају крајева. ја сам н оклеветао само једну туђинку, а не вас, пошто могу рећн да у том тренутку ви нпсте ни постојали за мене. II ја за то нп у колико мање не одговарам за зло што сам вам га нанео: али узмнте на ум да ја због тога страховпто патим, да вам дајем једино задовољење што је у мојој властп, да, срећом, то задовољење све брпше, да ће моје грешке п њених пс гледица у ствари тиме потпуно нестагп, и да вас најзад ја волим и поштујем свом својом душом.“ II Режина, после првог тренутка запрепашћења и бола, одговорила би: „Да, истинаје, ви нисте оклеветали мене, већ неку другу, јер је то нека девојка којој сте знали једнно силуету н име... Да сте ми, овог тренутка, испричали „погрешку“ што је, држнте, учннила каква непозната девојка, ја бпх вас прекорила што сте изнели тајну исто онако као да сте учинили рђаво дело, али вам без сумње не бих одузела евоје срце. Узмпте га дакле, и заборавимо прошлост." II драма би се свршнла овде, и то би можда било штета. Срећом, Нохан и Режнна су сасвим без мозга и без хладнокрвности. Кајање Ноханово је тако дубоко, и он се тако зарекао да ће све казати и да нимало неће себе поштедетп, да изгледа као да нсноведа неку грешку већу него што је учинио. Он се збуњује: заборавља да каже где је, кад и у каквим приликама оклеветао Режнну, тако да она може мислнтп да је та гадна клевета сасвнм скорашња. Његова ревност да оптужп самог себе чпнп га невештпјнм него што је допуштено, н ; бог ње он потпуно заборавља на пнтересе своје љубавн. II кад га Режина заппта коме је поверио ту убплачку тајну, он је толико простодушан да јој одговара да је то учинно једној жени, и то Госпођп де Модр... А, е друге стране, Режина је била тако савршено чиста, напвна н поверљива да јој срамно откровење изгледа као силовање њене невнностп, и узрујава је сву, до дна њене девичанске душе. Њој није на суров начин откривено само бесрамље њеног љубавника, већ и гнусоба жпвота. II њу обузима више нешто него гнев, она је у неком готово безумном запрепашћењу... Она се гуши; речн јој изумиру у грлу. II можда бп, ири свем том, опростпла бледоћи и сузама свога љубавника, да није на једап мах разумела, из његовог несмотреног одговора, да јује он тако увредио у наручју једне друге жене... Нарочпто то она не може да ноднесе... Зар вам се не чпни да је опажање Хервпево, на 9-