Дело

•ЈУНАЧКО СРЦК Више га ниси могао натерати ни капи да попнје. II зато је био вазда трезвен н паметан. У 1веговој снромашној кућици нмао је н мрсно и посно; ннкад није био постидан пред гостима својнм. Ако ти је што обећао то си могао сматрати као записано. Ои никад иишта не заборавља; али, Бога ми, тешко га .је намолити да што обећа. Није никад бпо кмет ни одборник, а није се тиме ни бактао. Гледао је своју кућицу и своју дечицу, учио пх је да раде и добро ураде оно што раде. На раду га је баш првп пут и видео газда-Никола. Било је некако с иролећа. Пгњат истерао плуг, са његовим Иванчићем, па разорава неку ледину. Уиртио детету руцеље у руке па иде поред њега и говори: — Пазп! Добро држи руцеље! Ледина .је ово, па ако не држиш искочн гвбжђе и прави оплазу. А ледину треба добро разорати. Пази, пази! Ако се добро пооре, биће кукуруз с врх човека! А дете ирплегло свом снагом.... Газда-Никола иђаше крај њиве па му падоше у очи овај човек п ово дете. Он заустави коња и стаде слушати шта човек детету говори, па му се то веома допаде. Човек оде с плугом п дететом дуж њиве, а газда-Никола одјаха коња, веза га за плот и стаде нунитн лулу... Плуг се вратн. Кад бшпе на домак, газда-Никола викну: — Рођаче; можеш ли укресати мало ватре. Изгубих машину. Пгњат окну волове, прнђе плоту, укреса ватре н даде му. — Је ли брно? — пита га газда-Никола. — Ледина је, па је потешко. — Чиј ти је онај мали? — Божји па мој! — Учиш га? — Па... реда је. — Лепо га учиш. — Колико ме је Бог умудрио. — А одакле си ти? — Ја сам одавде. — Како да те ја не знам? Како ти је име! — Па ја нисам никад с тобом имао посла, газда-Никола. А мени је име Пгњат Спасојевнћ. — Где је тво.ја кућа?