Дело

8 Д Е Л 0 — Ено, оно је. II показа му кућицу која се белила кроз улистале гране малог воћица. • — Нисам те нознавао; нисам те никад ни код суднице виђао. — Шта ћу ја код суднице? Сиромах сам па се немам око чега парбити; а кмет нпсам, одборник нисам; оно понекад што дођем „на заповест“ или да дам порезу, али то свршим одмах. — А је ли то твоја њивица? — Божја па моја. Толике годпне беше мн то ливада, па сад већ впше ннје зато, ваља разоратн. — Пушиш ли? — пита га газда-Никола. — Не палим дуван. — Е, хајд', хајд', радн! Збогом! — Збогом пошао. Иа се вратп плугу, внкну на волове и оде оратн. Газда-Никола иојаха коља, али се неколико пута осврну. Допао му се Нгњат. Од то доба ирође пет месеци. У нашем селу беше продаја једне њпве некоме Јевтн Милићевпћу за рачун газда-Николин. Дошао срески судници, ту и газда-Никола, а однекуд беху позвали и Нгњата некпм послом судннци. Пуно сељака дошло да сејири. Јевта стао уз плот, оборио главу па ћутн. Пгњат чу шта раде, па му би жао Јевте, добро су се пазили. — Их, баш н тај газда-Нпкола! Зар није могао иричекати док шљнве прода! — рече он. А газда-Никола ту. Игњат га није ни смотрио. Кад чу шта Игњат рече, он му се окрете. — А хоћеш ли ти добар стојатп да ће ми нлатити дуг кад шљиве прода? — уппта Игњата. Игњат се збуни. — Па ја шта ће! Зар му је боље да му њиву продајеш! — Не питам те то, него стојиш ли ти добар за њега? — Како да тп кажем! Ја га знам као поштена човека. -— А јемчнш ли ми да ће ми платнти до Митрова-дне, па да прекинем продају. Јевта приђе Игњату. — А шта је теби газда-Никола стало до моје јемчевине? Све да ми продаш, не може ти то платити! — Јемчиш ли ти пптам те?