Дело

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 151 требннју, с пијанком оФицирском. Могао је удесити да Равијојла дознаје за погибију тпто претн љубавницима, рођацима њеног, рецимо, побратима Мијата, па хоће да нх спасе, те кликује њега н нету му, или је баш и он ту с њом, те играју, па то да буде баш да.њу, у зору. Тако би, и што се сампх вила тиче, било тачније, боље, ближе ономе што наш народ мисли о њима, док овако више наликују дријадама, унраво ноћним утворама. Последњим наводом указах на једну нетачност, која можда није случајна, јер се и другде јавља, провлачи се кроз све дело. Видн се наиме у многоме јако понемчавање. Личности су свакако обућене локално, играју кола не валцере, ударају у тамбурицу не у гитар, узимају авдес и др. али су по понашању, па и по осећању. готово Немци. Према ономе што сам Краус говори о свом превођен.у Пучине Нушнћеве, да ју је намерно прилагођавао духу немачке публике, могли бисмо узети да је то и овде намерно радио, али је онда ипак погрешио, н то не само као етнограФ. Св. Иоровић, који баш сада у Срђу лепо показује колико народни живот у Босни и Херцеговинн познају и хрватскн књижевннци, имао би овде много штошта да помене, ја ћу истаћи само најуочљивије. Да оставим меницу, коју штити Алкалај, па бурмут, „шлоФкапу*, \Аигб1, Кпбс1е1п, па баш и оно и онолико пијење вина, свакако нарочнто удешено ради комичности, али се мора истаћи онако слободно, отворено понашање женскиња, нарочито девојака, Фате и Злате, према мушкима: као да су рођене бечлике! Поред онако изложене садржпне није ми већ ни потребно поименце наводити сцене ни личности, ни понављати шта је једна, друга, трећа радила. Лако их је наћи, та и онако ниједна од њих није заличена Фереџом, ни најтањом, кроз коју би се ипак све вндело; бар се то нигде не спомиње. Овако се нама много штошта чини комичним, и ако то писац баш, можда, није хтео; али ако је хтео, а то наравно наменио немачкој публици, онда је опет промашио. Да се пак писаи трудио да у игру ову унесе што више комичног елемента, види се одмах, а одмах се даје разумети и зашто. Док је с једне стране онај етнограФСКн развијао у главном да би задовољио себе н онаку публпку какву је имао у Дражђанском Литерарном Друштву, морао се с друге стране постарати да задовољи и најширу публику, коју свакако не може занимати сам ,оријенталско-мусломански живот“ по себи. Публика та хоће да се голица, има свој укус, по ком је више мање утврђен шаблон за оваке ствари; она на пр. не може још да се смеје без пајаца, арлекина. Томе се није могао отети ни Краус, који и није комик ло занату. Отуда арлекина и у