Дело

ЈУНАЧКО СРЦЕ II рпма, водио га је на нмања у другим селпма н одликовао га у многим приликама н међу господом и код власти. Онај спротан Пгњат иоста сила у селу, али се непоневиди, него оста онај исти, стари трезвенп и поштенп Пгњат. Ма да су га сад хтели одликовати и неким чиновима у општинн, он се молио као дете да га поштеде. — Нећу ја то умети, Бога ми! — Та није то ништа! — веле му комшпје. Како није ништа кад се тамо дрмне душом!? Зар се не заклињу одборници? — Заклињу се. — Па како онда није ништа? Зар заклети се, па ништа? — Ама није то ништа страшно, човече! — Молим ја вас, прођите се ви мене! Не могу свуда ни стићи. Има ту пуно паметнијих људи који то боље од мене знају. II тако се некако измолп. А он се п даље предавао свесрдно своме послу. IVIV Једнога јесењега дана, баш .је била свршена јесења орба, оде он газда-Николп да га известп. Дочека га лепо газда-Нпкола. Нареди те им донеше доручак у трпезарију те заседоше њих двојица самн. Пошто доручковаше и попише по чашу вина, рећи ће газда-Никола: — Е, Игњате, брате п пријатељу! Данас хоћу е тобом да разговарам, али онако као кад се човек исповеда. Хоћу прво да те запитам нешто. Кажи ми, али, свесрдно ми кажи, би ли ти све учинио по мојој жељи? — Не бих само убио ни украо, ннти криво сведочно, а онако — заповедај! — рече Игњат без предомишљања. — Добро, Пгњате, хвала ти! Ја сам се томе од тебе и надао. Мени непочинства и не требају па ти их п не тражим! — Онда шта хоћеш! — Кажи ти мени: бп ли се ти примио да будеш старатељ над мојим имањем на случај моје смрти? — Ако Бог буде рекао да те надживим — што не бих кад је то твоја жеља,