Дело

12 Д Е Л 0 — А знаш ли ти шта је то старатељ? — Нешто знам, а што не знам казаћеш ми. Ја ћу учинитп како рекнеш. Него, кажи мп, како твоме имању треба старатељ кад ти иемаш малолетника? — Ево штаје, Пгљате. Ја немам никога болећег. Моје Николешевиће знаш; они једва чекају да ја склопим очп, па да растуре све ово. Ја сам мпслио и мпслио, па сам смислио на Бога и душу и наумио сам оставпти им тестаментом толнко колпко да немају права оборити тестамент; а све друго остављам на школе, цркве и снротпњу. — 11 тн ћеш то оставити писмено? — Јесте. — Па онда то остаје... Није то баш тако, мој Пгњате! Тн сп поштен човек н ниси са овакпм стварнма имао посла. Ншпта није сигурно, све се то преокрене... — Иа како ћу ја онда?... поче Пгњат готово преплашено. — Ја те познајем као поштена човека и верујем да то н јесп. Зато се теби п обраћам. Ја тражим од тебе да ти одржиш моју писмену наредбу онако као пгго сн и моју сваку усмену наредбу пзвршивао. — То могу! — Алн ту ће битн триста чуда око тебе! Позиваће те, призиваће те, претиће ти, нагониће те... — Ко? — прекиде га Игњат. — Сви: и моји Николешевићи, и адвокати, и власти, можда — све ће то устати на те! — А хоћу ли ја штогод бити крнв пред законом? — Докле се год будеш држао онога, што ,ја у моме тестаменту будем наредио, нећеш бптп крив ни пред Богом нн пред законом! — Онда се ја не бојим никога! •— Ти дакле пристајеш? — Прпстајем! Ја сам тн зато одредно награду. Кад сп год на моме имању, илн на послу око њега, тп ћеш имати своју плату, ја сам назначио у тестаменту колико, а осим свега на крају године од целокупног прихода са свега мога пмања имаћеш један од сто. Је ли то доста? — II много!