Дело

ЈУНАЧКО (ТЦК 15 — Г1а шта онда хоћеш? — Знам, брате; алн кад су они после мало посрнулн, он неће да чује за њих. Знаш ли ти кад му се оно Спасоје замоли да му да 100 дуката, а он вели: иди напиши облигацију, интабулишн њиву у „Ракити“ на прво место, па да ти дам паре! Зар је то брат? — Кесе нпсу сестре. Да .је он тако давао, он не би имао (»впх спахилука! Па која му вајда од њпх! Ено га скрстио голе руке као што ћеш и ти! Све ово остаде опет Николешевићима!... Па опет је бпо бољп од њих! Гледај, молим те, Марка како се пренемаже! — Море, људи, шта се свађате око њих. Не вреди то луле дувана! Сви су опи једнаки! II Пгњат је био иа исиратњн. Он је, збиља, нскрено жалпо покојника. Признавао је отворено да му је он био нешто внше од родитеља. Зато су га п Марко п Спасоје попреко по-. гледали. Чак се Марко не може уздржа.тп да га не пецне кад су седалн за совру. — Седи овде, газда-Игњате — рече он, нудећп му место до попова. Али скромнп Пгњат се повуче чак на дно совре, н љуто га заболи, тим пре, што се неки насмејаше. Кад се дигоше иза совре, на се неки спремаху кућп, Марко опет закачи Пгњата: Хоћеш ти овде ноћнти, газда-Пгњате, да наредим да тп се спреми постеља? — Хвала, газда-Марко, ја ћу кући. Месечина је а радно .је доба. Збогом! II оде, а сузе му се слевају низ образе. Добро је видео оне подругљиве погледе, добро је чуо оне нотмуле подсмехе којн се чуше иза његових леђа, и то га је грдно заболело. „Шта сам им ја крив? Шта је њима сметало да остану у својој кућн заједно с њим, да гледају заједнички оно имање, па да види Бог и њих!... Нпколешевпћи опет дигоше главе. Марко предузе старешпнство и таман да се распартаље по вољи, а дође чнновник те попечати све. — Шта? — рече Марко. — Зашто то?