Дело

14 Д Е Л 0 двојица. Ти их не познајеш, али ћеш се познати с њнма. II онн су добри људи, поштени, али меки: може их човек поплашптп, може... Знаш, као људе... Зато ја на тебе рачунам! Ти ћеш ово чуватн као своје, још боље, чуваћеш као аманет. Нгњат није ништа говорио. Он је све то гледао и слушао као у сну. Готов је био да не верује својим очнма, толико .је чудо данас видео... Задржа га газда-Никола неколико дана. Он се с њим опреми на нут н проведе га по свему својему имању, које беше раетурено по разним селима, и показа му све што је мислио да му треба показатн н на што га треба упозорпти. Пгњат се вратио кући готово залуђен н раепамећен. Само једно што је осећао, а то ,је: почео .је себе впше поштовати од дана поверења. V Газда-Никола нпје узалуд слутио своју смрт, она је и дошла. -Једнога летњег дана, у иајвеће доба рада, он умре. Није се мучио никако, инје чак ни лежао; само се, оног дана кад ће умрети, тужио како га хвата несвеетпца и како га нешто гуши. Око подне наједанпут заковрну — умал' те не умре без свеће. Бнла је то газдинска пратња. Дванаест га понова опевало. Позвани су били свн попови из капетаније н некн са Уба н пз Ваљева. Требало је впдети његове Николешевнће како су се устумарали око погреба. Све, све што је живо у кућама њиховим, легло на посао: људн плачу, жене запевају — за небо вежу. мислио би човек: ови ће се побити за њим од жалостп. А сел.аци се само згледају, кресну оком један на другога и процеде кроз зубе: — Боже! Што тп је пара погана ствар! Некн су опет правдали то: — Шта хоћеш? Зашто да га жале? Чиме их је задужио? — А чнме бн тн хтео да их задужи? Шта је њима мало било од њега? -Је лп лепо разделио имање на трн дела па пустпо најпре Марка да бира? — То јесте.