Дело

22 Д Е Л 0 ћу ,ја њему доскочити! То ће доста стати, јер таква се сорта скупо продаје, али ја ћу га купити. Ма колико да је скуп. опет нам се јевтиније хвата. И Маричић се даде на носао, и то озбиљно. Нидео је да све мере, које су по његовом савету дотле предузимане, не помогоше; зато се решио да он лпчно поведе нреговоре са Пгњатом. И тога ради опреми се у 3

Али се у путу присети па не оде право Пгњату него Икономовићу, коме је због неког снасиног наследства парницу терао, па као ради некога споразума око те парпице. Како Игњат беше комшпја Икономовнћев, то му не беше тешко с њим се састати. — Шта радиш, Пгњате? — Хвала Богу, господнне. — Јесу здраво на дому? — Богу хвала, здраво су. — Јеси у каком послу? — Нисам, • вала — Свратп мало да гшразговарамо. — Па... не браним. И поседеше један сахат те разговараше о овом о оном. Адвокат се добро чувао да изиђе с бојом на среду. Говориоје више о Игњату и његовом имању него о маси Николешевића. Изиђе с Пгњатом, разгледа му њиве и оде му и кући. — Е, лепо ти је имањце! — рече. — А што не купиш ову њиву 1цто се пустила тамо до јаруге? — То не могу, немам новаца. — Море, лако је за новце. — Ја нећу да се задужујем. — А колпко тн тражи Панић — чнни ми се ти рече да #,је Ианићева — за њу? — Тражи једну њиву у размену тамо у шумн. Ама та ми је њива скупа. — Колико? — Јанчић ми тражи 200 дуката. — Ово би ти вредило. — Много би ми вредило, али — нема се. — Хоћеш да ти ја нађем паре? — Казао сам ти: нећу да се задужујем! Не мораш се задужпватн. Мени гледај у очи; па ако