Дело

28 Д Е Л 0 сима“, и отуда погрда везана с тим именом. Повељама владалачким, дечанском и светостеванском, забрањује се Србима брак с Влахињама. То .је доказ, да су Власи били ред народа не само неравноправан и ннзак, но још осуђен да друштвено вечно буде нижи. Пејскер мисли у „Речи о Задрузи", да су овн влашки пастирп дошлн на Балкан после Срба. Менн се опет чпнп као веровагно, да су ове паетпрске слуге онако као Себри и Меропси пореклом из домородног становнпштва, које Србп покорише, те је једном делу било одобрено да се ослободи, а другп многобројнији део остаде у економској п друштвеној подчпњености. У доба освајања није другојача судбина савладаног становнпштва. Но Влахе, пастирске слуге, ваља разликовати од Влаха, ..пастпрског племства", како пх назпва Пејскер. гГо су две разне друштвене величпне. како то Пејскер згодно нримећује, алп су оне, по моме мишљењу, пстог етничког порекла, а узрок разлици не греба тражити у томе, што су једни дошлп носле других, но у томе, у какав су се положај зналн ставити већ у ночетку према победпоцима. Они између њих, којп су се победиоцима покорили пре, али не и бапскн, сачувалн су и свој углед, и доказали да с победпоцима хоће да живе у споразуму н заједници, те су им за то сачуване економске п сталешке угодностн. Тако се вазда држало племство, па се тако држи п сада када дође непријатељ. Док има изгледа да непрцјатељ може бити савладан н отеран, протпв њега је н само племство, и оно водн војску н народ против непријатеља. Но чим види, да непријатељ, пошто је пзвојевао одсудну победу, хоће земљом трајно да овлада, прво се племство с њнм ногађа да би сачувало повластнце својега положаја и под туђом владавином. Такојебило свуда н тако ће вазда битн. За то и не треба у другоме нечем тражпти разлику између Влаха — пастпрских племића п Влаха — пастирских слугу. Јамачно су п Себри били остатак затеченог и нокореног становништва, и забрана брака са Србима тнцала се и њнх. Број њнхов умножаван је ратним заробљеницима и оеуђенима на губнтак грађанских права. 0 свима ево.јим заједннчким стварнма Србн су се договарали на зборовима, којп се зваху већа, саборн, скупштине, сајмови. Скупштпна је било земаљских, жунских, сеоскнх, црквених. у кратко свакојаких. На скупштине нису ншли изабрани за-