Дело

ЈУНАК НАШНХ ДАНА 447 нир. Ето вам то питање разрешено; јесте ли задовољни? Ја бпх пмао још што односно мога рада да вам кажем, али мени нцје нужно да се хвалнм!“ Итд. Птд. Завршио је свој дугачки полемички чланак тужбом на уредника Прозорја што му пребацује много штошта, те није могао одговорити како треба или бар онако како је он мислио да треба одговорити Сретену. Одговор начелников се читао. Чпталн су га сви, н надлежнп и ненадлежни. Сретена већ окупише пптањима. — Шта је то, докторе? — Читај, пријатељу. — Хоћеш одговаратп? — Да виднм вреди ли! — Па оно је којешта! — Шта му знам... — Дакле тн незналнца? — Тако он вели. — То мораш да побијеш. — То ми је најмања брпга. Ту ја нећу речп рећи у своју ■одбрану. Пустићу факта да говоре. — Како то мислиш? — Штампаћу моје сведоџбе. II збнља кроз неколико дана Прозорје у нарочнтом додатку донесе одштампане све сведоџбе Сретенове у ориђиналу и овереном преводу. То би утук. Али Сретену не би то доста, него епреми н нарочит одговор своме начелнику. Дозва Милана да се с њим споразуме. — Ја не знам шта би ти могао ономе још додати? — рече Милан. — Мало коментара. — Ономе не треба, — Може бити, али менн треба. Ја ннкада не остављам један посао недовршен. Немаш појма како волим чисте рачуне. — Онда, друга ствар. Напншп, брате, шта желпш, биће одмах одштампано. — Па да видиш шта сам наппсао. — Дакле, готово већ. — Разуме се. 30*