Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 449 Друштво донело такву одлуку, то ми се неће замернти ако ја нуднм државннм властима н по други пут орнгинале мојпх дпплома под условом да и г. начелник учини то исто, можда првн п ут од како је у Србији. Али ако г. начелник не хтедне пристати на мој предлог, ако и даље буде тако суревњиво чувао оригинал своје дипломе од свачијпх очију, — онда нека ми не замери ако у мени сазри убеђење да наш начелник санитета нема ннкакву диплому лекарску. У осталом, ја бпх врло спокојно и без пкаквих диплома могао очекивати суд образованнх људи о томе, ко је од нас двојице, према нашем лекарском раду и према нашим књижевним делима — прави лекар, а ко оно друго... То .је моја последња реч г. начелнику...“ — Доста да га сарани! — внкну Милан одушевљено. — Мислиш? — Ако је то решење Лекарског Друштва, ондаје свршено. — Тачно. — Дај! — На! — рече доктор и погледа га поносито пружајући рукопис. Весело п расиоложено друштво седело је у соби код „Коларца“ при ниву. Најновнји број „Прозорја“ ишао јеодруке до руке: сви су читали најновијн одговор Ог. Сретенов своме начелнику. — Страшан одговор — рече Перић. — Пакостан! — додаје Малиша. — После овакога напада, начелник санитета требало бп да да оставку — рече Добросав. — Зашто да да оставку? Зар због једног чланчића у новинама? — довикну један старији чиновник иза другог стола, чије јуначко срце не могаше отрпети ово разметање. — Јесте ви читали ово? — упита Добросав. — Јесам; па? — II ви ту не налазите разлога? — Не. Ако он није за службу, то најбоље зна његов претпостављени. Зато ја не верујем новинама. Јер да је то тако, како ту пише, г. начелннк би већ био пенсионнсан.