Дело

V ГКЦ-ГНРУ 49 ее ниси бранио на бојишту... штедео си свога брата, а, ја! ја сам те убио... Ах, бојпм се, ако мртви знају, он ће ме зацело проклети! — Не, он те ие проклнње. — Ја нећу да тп умреш! — Сад знаш све шта је у ствари, и .још да ми нспуниш ову последњу молбу. Отпдп у Гершевиј, у Калвадосу... и тамо потражи чича-Клодена. То је тај стари војник, ко.ји је био нри издисају нашег оца и којн ме .је начинио оним што сам... Све му испричај... онако како је у ствари. Он се на тебе неће љутптп; већ је као камен огуглаб. Загрли га место мене и реци му, да му остављам шест суа и мој часовнпк... Онда ћеш вндетп у његовој соби, пзнад нећи... две нараменпце... то су очеве... Узмп пх, оие су моја успомена. Глас му постаде потмуо, а дах пискав. Он додаде: „Сети ме се с времена на времеА Де Пресак му одговори кроз сузе: „Целог ћу века жалити за братом, кога сам ја убпо...“ Тада се поднже Клоден и рече веома свечанпм гласом: Не би требало, Андре, да те дуже времена виде црвенпх очију. Нисам тп брат... Онај да тп мати само једног сина има... само тебе. С крајева већ помодрелпх уснпца његових појави се бела пена. Беше нспружио руке н пипаше по ваздуху. Па слабим, као дах гласом рече: „Одох!“ Глава му се одједном заниха. Свршио је. г францускога Бор. П. Дело књ. 26. 4