Дело

II Е В Ц И ПРИПОВЕТКА БОРИСАВА СТАМЦОВИТ^А (НАОТАВАК) II они, заиста, били „карадак“. За кратко време, од једном, чисто изненада, онп се осетили како су одскочили, издигли се. Па не само они, већ и њихове другарице, комшнке. Мајсторова кћи, ма да је била и она истих година, била је већ н од пре за њих старцја, као сестра, и карала их, саветовала. Али ове остале, комшике!... Одједном тек се све то издужило, извило, заоблило, заједрало, минтан ночео да се на прсима напиње, бедра, половина почела да се кршн у ходу, да се уобљује; и, ма да су се до јуче заједно играли, сада већ беже, кри.ју се, и кад прођу, случајно се сретну, намичу шамију дубоко над очи, те они тек покаткад ако могу да виде како испод шамцје севне црно, топло око... Да, били су карадак, нарочито Јован. Од пре здеиаст, као потуљен, сад до неба се извио, истргао. Обрве му јаче почеле да се истнчу, очи изразитије, брада, лице кошчатије, уоквиреније. Појас чак под пазухе му, тамне боје и до грла ћакопчан минтан тек што не прсне на грудима му обвијајући његове јаке, витке миишце. Па Сарајдар који није био тако јак, здрав, већ мало блед, као због богаства. (Отац му био, због чувеног богаства, узет чак у меџлис и до самог паше седео). Сарајдар укусом, богаством одела, раскошју, расинањем као да је хтео да пркоси и самим беговима, Турцима. На свадбама, славама, саборима сва ора он је водио, плаћао. Само