Дело

74 Д Е Л 0 Чукљајеостао исти. Исто онако малн, здепаст, увек у кожуху, масан, умрљан од клања стоке, са навек набијеним фесом на чело. Навек је био у размирицама, боју, било са момцима из других мала, било са Турцпма, нарочпто са заптијама, ноћним чуварима, који би на свадбе, весеља, ноћу, као власт долазили, тобож да чувају, пазе на ред, а овамо они би највише истраживали, досађивали... Па Секула, па Стојан... сви су они, и ако не код једнога мајстора, опет увек били заједно, као да су из једне куће, браћа — не друго. Један без другога не бп пошао, један без другога не би начинио одело, ни по.јео, поппо, или штогод потрошио, а да сви не буду заједно. Ко бп ударио на једнога од њих, погледао кога крвнпчки, опсовао мајку, сестру, као да је свима. II свуда су они били први, као снлни. А свуда су радо н иримани, нарочито на свадбама, једно због Сарајдара, који је водио кола, трошпо, нлаћао чак н за друге да играју, а и због Стојана, због његова певања... Стојан је био као изнад свих њих. Ови: Јован, Чукља, нарочито њих двојица, па Сарајдар, Секула, покаткад би се као и носвађали, поџевељали се, једно другом онако у шали рекли што ружно, али опет све у оном слатком, другарском пнату; али са Стојаном никад. Чак као да су се снебивали иред њим, стид их било да кажу што ружно, јер он, Стојан, увек .је био миран, тих, са сваким добро п више ћутљив, као унесен, замишљен. Био је, као што кажу: миран као нека девојка. Ако га ко запита, одговарао би свакоме благо, мирно, смешећи се. Чак није ни пио. По свадбама, весељима, куда је пшао с њима, не што је он то волео, сам хтео, него да им не квари вољу, никад ништа, целе ноћн, не би окусио сем воде; не што није хтео, или да би се тиме од њих издвојио, показао бољи, него није му се пило. А и но њему, по његовом бледом, увек као болешљивом лицу и нежном телу, видело се да за њега и није пиће, и зато га нису ни гонили, чак га и чували. II, чудо, као да су се утркивали, коћеодњих; Јована, Чукље, Сарајдара, да се Стојану што више умпли, као удвори, и сами не знајући зашто то. Само су знали да се они могу међу собом и свађати и бити се са осталима, али он, Стојан, не сме. При сваком метежу, свађи, они би прво гледали као њега да склбне. Стојан је за њих био вишп, не обичан, још мање као они. А како су се осећали срећни, када, обично празником, у групи сви за.једно, пролазе улицама!