Дело

II Е В Ц II 76 Прођу поред жена и девојака испред капија, па нза себе слушају како оне показују на њих, на Стојана у среди, иа говоре: — Оно је Стојан, Златин син, код мајстор-Арсе на занату. А мајстор не може да га се нахвали. А и види се. Ено, као нека девојка иде... мирно, лепо! Ла чак су знали, како већ сада говоре о Стојану: — Благо оној која пође за њега! Јединац! Ни заова, нн девери! Сам, само са мајком, а нма кућу! Још и занат код чувеног мајстор-Арсе! И, заиста, мучно да би било деврјке коју не би њему дали; а још мање да би било девојке, којој, кад би га видела, чула, не би омилео. Толико је у његовом, као изболованом, нежном лпцу, уском телу, било неке привлачне, ганутљиве милине, топлине... Девојке, из тиха, готово су се отимале о њега. Мајка му да излуди од радости. Она је то опазила, п не по чему другом, већ по томе, што из комшилука, иа чак из мала, матере које су имале за удају, а које су се пређе с њом ретко дружиле, виђале, сада често, некако усрдно, мило почеле да је поздрављају, здраве, заустављају је, позивају је, а и оне долазе, похађају је. Чак и саме девојке долазиле бп јој, обично за воду на бунар, или ако то не, а оно тобож некнм послом, запигкивале је и чисто своју љубав према њеном Стојану преносиле и на њу и весело, радосно гледале као да јој се умиле. А и родбина јој, нарочито богати, којн су се били повукли, ретко јој долазили, сада, кад су видели да ће од Стојана бити нешто, да ће постати можда богат, сада и они ночели да долазе, не либе се ње, њена сиромаштва. Птако њена кућа, пређеготово нразна, нема, садаје увек била пуна похода, разговора, смеха, весеља. II мајка му, радосна, чисто ширећи руке, да их све загрли, дочекивала их, дружила се с њима, причала о себи, о Стојану, о хвалама мајсторовим за његово учење... Па после, у вече, кад дође Стојан, она, срећна, све би му помињала, говорила крје су тога дана биле, шта су говорнле, како га хвалиле... Али Стрјану то није ништа било, још мање да га је веселило. Он је само знао замајстора, занат. Једино што мујејош било као забава, радост, тоје читање књига (старог псалтира, часловца, што му остало од оца) а и певање. У том певању као да је налазио задовољства, радости, томујекао пружало накнаду што није, као његови другови, волео да пцје, весели се. II у то певање уносио