Дело

II Е В Ц II 77 време знатп даје он код њега на занату, да га он, мајстор Арса, учи и да у том његовом певању има и његова дела, заслуге. II нарочито пред велике празнике, ноћу, кад служба почиње одмах после пола ноћи, за време дугих поста, испаштања, молитава, кад старци, нрвн чувенп људи, долазе, п кад од јутрења па целу службу, чак до дана, до сванућа, остају, кад н сам стари „деда Владика1* долази, служи—нарочито је тада Стојан зват, поручивано за њ да дође, да пева, чита часловац. II онда оне среће! Стојан с мајком и Јованом дође. Јован остане с мајком Стојановом доле, у дну цркве, као даје чува, а Стојан оде у олтар, да се тамо обуче. Онп виде како је пуна црква. Тамо око олтара п певнпца су п мајстор и други, првп, старн људи. II чим он, Стојан, изиђе, стане пред амвон, запева. овамо, у дну цркве, мајка му већ почне да грца, плаче. —- Слатко моје дете!... Јован, којп тамо с њом стоји, да се не бп чуло, видело, да не би сметала његовом читању, пзводио би је из цркве, као склањао корећи је. - оашто, мајко?... Што плачеш?... Што га прекидаш?... Она, прибирајући се. бришући се, слушајући како он тамо, у црквн, већ пева. склања се, јеца од радости. — Па, пуста бре мајка, синко!... Зар ја хоћу? — II онда ту, у мраку, испред цркве, заклоњена с Јованом, почне да илаче, грца, слушајући га како он на сав глас чита часловац... глас му звонп... како се сад тамо сви: цела црква, нуна народа, богаташи, чорбаџије, његов мајстор, комшије, топе од милине, где он чпта, пева... он, њен, Златин п покојног Плије син, Стојан!... Стојан пева, чита. Глас му звонп и високо се губи међ широке тамо сводове цркве, пуне тамјана, дима, упаљених свећа. II Јовану овамо, п њему од радости сузе иду, на прсте се издиже, гледа унутра. Ншпта не види до море свећа и пред амвоном, у средини, њега, Стојана. Зна да ће сада и сам „деда*‘, владика, нз олтара изпћп онако стар, у црној мантији, високој камнлавци, са дугим, белим бројаиицама... па, раздраган Стојановпм читањем, крстећи се, п он, кроз нос, да пева, чпта, помаже Стојану. II нз редова столова, где старци седе, и отуда се чује песма, падање, ударање чела о нод, метаннсање... А Стојан пред амвоном. Црни се у његовнм сувнм рукама велики, кожни часловац, дрхтн му, п он, Стојан, од стнда зарумењен, огрнут шнроком одеждом са ушивеним кр-