Дело

Е Л II Н А 17 Крнвпца нпје внтеза Ланслота, Што не волн ме, него ја сам крпва, Што поштујем га ко највпшег мужа“. „Највишег?“ отац њојзи одговара, (Још се је надо да угушн страст). „Не, кћерн! Кога највпшим назпваш? II ја то знадем, зна н цео народ, Да п без стида он краљпцу љуби II бесрамно му она одговара. Је ли он висок — ко је нпзак онда?“ Тада ће рећп астолатскп крпн: „II болесна сам, а п слаба, оче, Да вам се љутпм; ал' клевета то је: Племенптост је клеветана увек. Ти рече: с чашћу расте број душмана. Мени је слава, што волех човека, Кој’ мрље нема, нпти себи равна: Стога ме, оче, пустите; ја нисам Без сваке среће, мпслилн ма како, Кад сам волела најбољег, највећег, II ако љубав враћена ми ннје. Хвала вам, што сте жпвот ми желели, Ал’ жељп својој раднли сте протпв; Речима вашнм кад бих веровала, Умрла пре бих. Стога попустите II зовните ми ког светог човека, Рад’ исповести, па после да мрем!“ А свештеник кад отпшао беше, Зомоли она, лнца ведра, мила, Ко да јој тежак опростилп грех, Лавена брата, да по жељи њеној Писмо јој пнше; а кад он запита: „Ако је за мог драгога Ланс лота, Онда ћу радо одиети га сам.“ „За Ланслота је“ рече „и Гинвиру II за свет цео, ал' ја носпт' морам!“ Дело књ. 27. 2