Дело

Д Е Л 0 16 Те бн ее опет враћали са валом. А ја, ја впках, што нећете даље Уз глатку реку горе да пловите, Док пе стигнемо до краљева двора. Не хтеете никад. Алн ове ноћн Сањах, кб да сам ја на рецп сама II рекох: ,еад ћу да испуним вољу,‘ Па се пробудих, алп жеља оста. Но пустите ме, те да барем једном Опловим ону тополу с предгор.јем, Па валом онда уз голему реку, Докле не нађем краљеву палату. Ту ћу да ступим усред свнју њнх, Ннко ми неће смети да се руга. Заднвпће се Гавен, лепи кнез, Замислпће се господин Ланслот; Гавен, што тисућ’ пута рече збогом, Ланслот, што, хладно, не рече ни једном. Краљ ће ме познат’, а и љубав моју, Краљица ће се сажалити на ме, Поздравиће ме сав племенит двор, Почннућу вам након дуга пута.“ Гече јој отац: „Мпруј, дете моје, Где ти је памет: тако слаба, бона, Па на пут мислнш? А н зашто хоћеш, Њега да виднш, што је презрб нас? А Тор ће, груби, одједном да скочи II внкну гневно уз бурне уздахе: „Волб га нисам, нађем ли га само, На велпчину гледатп му нећу, Но ћу га убнт', убитн на место Дајте ми само благослова, оче, IIа да га сможднм за срамоту ту“. ,.Не муч те с*“ рече племеннта сестра „Не љутнте, о драги брате мој: