Дело

Е Л II Н А 15 Слатка л’ је љубав — смрт ће бити горка: Ако је горка! — смрт је добротворка: Том слатком леку хоћу да се дам. Слатка је љубав, што нотајно гори; Слатка је самрт, што ненадно морп: Шта ли је слађе? А ко ће да зна! Љубав бих хтела, кад би до мен' било, За смрћу морам у ледено крило: Зове ме! Ево! Ох, умирем ,ја!‘ Глас њен писну код последњег реда, II сунце тада огњено се јави II око двора ветар зафнјука, Да браћа, чувши, викнуше с ужасом: „Пазите, ето опет злога духа, Што увек гласи пред нечију смрт!“ Зовнуше оца, на у страху журно Нраво на кулу: ту румен јутарња Крвавим сјајем мому обасјала, А она пишти: „пуштајте ме мрет\“ Кб што се каткад на познато.ј речн Зауставпмо и понављамо је, Док реч нам знана не постане чудна (Ко ће знат' зашто?), тако се устави Отац на лицу, што га добро знао. ,Је л' то Елипа?‘ помисли, а мома, Уморна, клону п пружи им руку И немо, оком, добро јутро каза. Па, најзад, поче: „Јуче, браћо драга, Сањах вам, да сам радознало дете, Кад још у шуми становасмо срећно, II кад ме собом узимасте у чун, Чнм успор пође навпше уз реку, Па ме возите до окуке само II крај вам био код тополе старе,