Дело

X P 0 H II K A 123 није, Хистерије, Хипохондрије, Наметнуте идеје (Zwangsideen) и др. Даље амо спадају тако звани „случајеви на граници“ (Granzfalle) између нервозности и душевног оболења, којих има од чести и у rope наведеним болестима, и које се испољавају час у форми слабог памћења, час у лакој меланхолији, или лаком, тренутном лудплу. С правом вели Dr. Хофман да у лечиштима за нервне болести мора као правило важити: „Никако не сме примљен бити потпуно душевно оболели болесник“. Па није мали број и оних болесника са тако званим органским оболевањима нервног система којима би било места у оваквнм лечиштнма, као што су: последице капље, даље после тако зване Kinderlahmimg (узетост) као и при почецима Gehirnenveichimg (млитављење мозга), Ruckenmarksleidende болесници са напредујућом Muskelschwund, после Ишијаса, Bleilahmung и т. д.; према приликама све то са добрим успехом на овим лечиштпма дало би се излечнти. А највећи број нервних болесника јесте тако звана Unfallliypochondrie, за коју врсту, нема сумње, потребно је заводско систематично лечење. Треће питање што је у Бону расправљано јесте: где да се подигну лечишта за нервно оболеле? Да се прикључе заводима за душевне болести, треба нмати на уму предрасуде које постоје о њима. Истина, да би ова лечишта поступно од своје стране допринела, да савладају те нредрасуде, но у почетку било бн доста тешко. Међутим, за руковање it управљање оваквим заводом и њиховим болесницима, са којима се има прнлично носла и тешкоћа, потребан је нарочито школован и искусан лекар, те се не да ни помислити, да и ову службу може вршитн лекар за душевно оболеле, којије иначе врло оптерећен. Dr. v. Strtimpel вели: У набавци подесног лекара за ова лечишта јесте највећа тешкоћа. Да се придодају општим болницама такође је нецелисходно. Нема увек простора за ова лечишта, где би се земљораднички послови обављали; а и правила о раду и поредку у заводу за овако разнородне циљеве не дају се прописати. Пре би се могли прикључити Уннверзитетима, вели, Dr. Хофман, бар би послужили корисно за образовање младих лекара у овим врстама болести, што би се одавали дубљем штудирању њиховом, н са тако проширеним знањем нмала би се очекнватп корист и за саме болеснике.