Дело

KPHTIIKA II БИБЛИОГРАфиJA 129 Ricerche Archeologiche cy њена најновија књига. Она садржи трннаест чланака, од којих су неки археолотке садржине, а остали говоре о питањима из других области класичне науке, п од којих су неки самосталне расправе, док су други управо популарни есеји. •Тедно услед оваког састава, пешто пак по квалитету тих радова, ова је збирка као неко огледало у ком се доста јасно види снмпатична књижевничка Физиономија њеног аутора. Нашим читаоцима који знају ташјапски, она се нрепоручује особито оним мањс стручним чланцима. Ми смо уверенн да ће их они прочитати са задовољством, јер су врло занимљиви. У једном се — да наведемо који иример — говори о старогрчкој игри „котабу“. Она се еастојала у томе, да се впном из чаше погоди на извесној даљиви једна белега, обично мала статуа, утврђена на каквом суду. Циљ је играчу био да сазна да ли га драга воли. Котаб је био код старих Грка врло омиљен, тако да готово ни једна гозба није могла бити без њега. У класичној литератури има лепих места на којима се он помиње. Један чланак опет посвећен је чувеним вртовима неких римских богаташа уоиште и Лукуловим напосе. Прекрасни су били ти вртови, пуни свакојаког цвећа и дрвећа, украшени рибњадима, вештачким пећинама, чесмама, испресецани алејама, стазама за пешаке и стазама за носила, поточићима, са стакларама за нежно биље, џбуњем искресаним у облику животиња, пирамида и других предмета и т. д. У тај опис уплетенн су неки догађаји који су у вези с Лукуловим баштама. По смрти Лукуловој оне су ностале својином Валерија Азијатика, који их је још више улепшао. Лепота њихова њега је главе стала, јер су оне толико замакле за око царици Месалинн, да га је она нагнала на самоубиство, да би му их могла отети. Ту је она после прославила своју свадбу с неким Силијем, код жива мужа! и ту је с новим мужем приредила једае беспе бахавалије. Ти су јој печувени ексцеси ускорили смрт. Од тада Лукулови вртови припадају римским царевима. Можда је најинтересавтнији есеј о новиварству код Римљана. Из њега се може видети ве само да су Римљави всР у воследње доба републике имали вовива, које се обичво сматрају за проналазак новијих времена, него јога и да су те новиве биле врло сличне данашњима. Оне су објављивале вове закове и указе о иостављањима, унапређењима, огвуштањима, саопштавале су догађаје по свету, ратове, победе, поразе, имале су рубрику за двевве новости, где су валазиле помева свадбе и разводи бракова, рођења и погреби, парнице, крађе, пожари, „весрећви случајеви“ и т. д., довосиле су уметанчку хронику, у којој се говорило о амФитеатру, позоришту и т. д. Дело књ. 28. 9