Дело

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфНЈА 181 Кумануди, и неколико оддомака из Балканске Царице од кнезалесника Николе, у преводу Халперина-Каминског. Али што се тиче српске лирске поезије, она је била до последњих дана готово непозната у Франдуза, пошто о и сувише слободноме преводу у нрози Пудићеве оде Хелвецији од «/1уја Лежера (у лозанској Bibliotheque Universelle) ве може бити говора. Пре неколико недеља, дакле, угледала је света у Женеви предња збирка страних песника у којој налазимо, у одличну преводу, и српскога младог песника и нашег сарадника г. Јована Дучића. Ова збирка Балада и песама, како ју је назвао њен преводилац Г. Гранже, један од виђенијих швајдарских песника, познат нарочито са својих добрих превода из страних књижевности, — јесте нека врста антологије страних песника, која нас подсећа мало, по -замисли, на Лепе туђинке заборављенога Владе Јовановића, само у бољем преводу и избору. Међу страним песницима, које је преводилац пресадио у Француску књижевност, налазе се најодличнији представници из енглеске и америчке књижевности, немачке, италијанске, руске, и т. д. са лепим избором њихових песама. Мсђу њима налазимо: Шилера, Уланда, ТТруца, Гете-а, Бнргера, Хајне-а, Надсона, Толстоја, Тургуњева, Аранија, Ада Негри, Кардичија, и, као што видите, у отменоме, одабраноме и ласкавоме друштву — нашега Дучића. Од његових песама преводилац је донео три: једну из Јадранских сонота, која је угледала света у првој књизн Дучпћевнх Пје-сама, а која је, као што ће бити познато нашим читаодима, била привукла недавно на се нарочиту пажњу српске књижевне критике и била предмет многих дискусија. Друге две песме, које су биле штампане у Срп. Књиж. Гласнику, носе назив: Бадање лишћа и Поноћ, испеване у символистичком духу, који је модерни, мисаони и широки жанр почео уноспти Дучпћ први it у нашу књижевност. Обе су у доброме и верноме преводу. особпто Поноћ, која није изгубила ништа од своје првобитне лепоте. Стих је течан, савршен и гладак; рекао би човек: е чнта Дучпћа у оригиналу. Спомињемо узгред, да су ове исте песме, које читамо сада и на Француском, примљене у извеснпм нашил круговима, кад се појавила Дучићева ирва књига Пјесама, са једном, можда, беспримерном безобзирнотћу. Код толпких наших одличннх критичара, Бранково Коло било је поверило ову српску књигу из Босне и Херцеговине па оцсну — једноме Хрвату (G. Sokams, псевдоним 9*