Дело

148 Д Е Л 0 или путовању по Харцу: свуда се огледа бујна, весела песничка ирирода. Упоређења, која прави у тим писмима, просто су јединствена. Како је лепа она слика, кад на обали Темзе дочекује лађе које долазе са далеког Истока, из Индије, и он оне богате трговце индијске поздравља, довикујући им само „Мухамед", a они њега отпоздравља.ју са „Бунопарта“. У Лондон је Хајне просто побегао, да се склонн од полиције, а побегао је оног истог дана, кад је изашла друга свеска његових путничкпх слика (то је било у јесен 1827 г.). У Лондону мора да му је било досадно, јер иначе не би узвикивао: „за име Божије, у Лондон ношљите философа, а не песника“. Хајне није волео Инглезе, а међутим они су њега веома ценили. Џ. Елијот каже: „Хајне је најзнатнији човек столећа, он није ехо, већ прави глас, и зато, као и све исгинито на овоме свету, вредн да се чу,је“. Лош 1858 г. Пнглези су имали сва његова дела преведена (у преводу Edgar Alfred Browning-a). Пнглеска критика оценнла је Хајнеа као највећег лиричара, док му је проза увршћена у издања немачких класика. Бавећи се у Италији, мучило га је незнање језика. н он се јада: „ја видим Пталпју, алн не чујем; но ипак нисам без забаве: овде камење говорн, н ја разумем тај немушти језик“„ па наставл^а тешећи се, како „има .један језик са којим се код половине људскога рада може разуметн од Лапланда до Јапана. Овај језик цвета нарочито у Нталијн, н нашто речн где толпко очи са својом речитошћу продиру до срца младоме Тедеску, очи које боље говоре но Демостен и Цицеро, очи које су толико велике као звезде у природној величини?“ Није забадава речено, да свакн прави песник има нечег пророчанског у себи. To се може рећи it за Хајнеа. Још 1833 г.„ кад је писао чланке о Француској, он је Французима наговештавао уједињену Немачку као страховиту силу. „Ви Французи треба више да се плашите од ослобођене Немачке, но од целе Свете Алијанције заједно са Хрватпма и Козацима". А у предговору своје „Немачке“ (писане 1844 год.) сасвим пророчански вели: „Елзас- и Лотрингија нридружиће се опет Немачкој, кад ми довршимо што су Французи започели“ и т. д. Од Хајнеових прозних дела, поред путничких слика, најсавршеније му је — по уверавању свију Хајнеовпх критпчара^ па и противника, — „Rabbi von Bacharacli“. Штета само што није довршено.