Дело

ХАЈНРИХ ХАЈНЕ 159 Компониста Хилер био је неколико пута код Хајнеа, последњи пут 1851 године. 0 тој посети Хилер прича: „Док сеђах поред његовог кревета, он ми наизменце говораше о драгоме Богу, о Мајерберу, о краљу пруском, о мени, франкфуртском парламенту, и о својим песмама. Тада ми се покашто чнњаше, да као и пре 15 година шврљам са њим по булевару талијанском. Али покашто допираше и јадиковање са усана трпећег, које ннкад није имао потребе да чипи човек, који ,је тада био тако здрав, и који је у изубиљу живот уживао. Па ипак и тада, кад је говорио о својо.ј болести и будућности без икакве наде, мирноћа и резнгнација његове речи показнваше огромну физичку снагу.“

Јосиф Леман (1801 t 1878) друг и пријатељ Хајнеов још из ђачког доба у Берлину, његов еавестан критичар и коректор из тога доба, а којег се Хајне често cehao и поздрављао баш некако пред смрт Хајнеову дошао беше у Париз, да обпђе свога славнога друга, који толико година болује. „Ви долазите баш кад треба, — говорио му је Хајне да ме на путу ка гробљу Монмартр, куда директ водн улица Rue cl' Amsterdam, затекнете као непотпун леш. После годнну meinen Zeitung von 25 April ■сгр. 1768 следеће: „Не тиче ме се да ли се моја болест назпва по евом правом пмену, да ли ie она породична болест. (болеет за коју имам да захвалим мојој породицп) пли једна од оппх прнватних болести, од којих пате Немцп што у иностранству живе; да ли ,је то француска ramolissement de la mobile epiniere, mra немачка: кпчмене мождине сушица: толико зпам, да је то врло гадна болест, што ме дању п ноћу мучп п не само моју нервпу спстему, него н систем мпшљења знатно погоршава. Понекад, нарочнто кад грчевп у кичменом стубу почну, е нуно бола, да тутње, посумњам да ли је заиста човек двоножнп Бог, као шго мејеблаженп професор Хегел пре 25 год. у Берлину уверавао. У месецу чежње прошле годпне морао сам лећп у кревет, п од тада нпсам пз њега више нн устао. Међутим, ја ћу великодЈ шно да признам: са мном се десила велпка промена, ја ннсам впше божански двоножац (biped), ја нисам впше „најслободнији Немац после Гетеа“, као што ме је Руге назвао, док бејах здрав; ја иисам више велики безбожнпк бр. 2, којег су уноређивали са Дионпспјем, овенчаним лишћем впнове лозе, док се мом колеги бр. 1. давала титула Јуиитера великог херцегства Вајмарског; ја нисам внше весели, угојени Јелин, који се на туробног Назарећавпна весело осмејкује, — ја сам сад само бедан, смртно болан Јеврејин, једна пзнурена слика невоље, .један несрећан човек:“ После говорп о својим материјалним незгодама, тврдећи да пензију коју му је стриц одредпо редовно добпја. а завршу^е: „срцима којима крволипте у отаџбини поздрав и сузе.“