Дело

CTOJAH МУТИКАША 165 у причама слушао, a та јела највише су и учинила, да заборавља на село. Оставивши газдиницу у авлији, узе он велику, кожом оппшвену, плетару на руку и пође месарници. Чаршијом је сад ишао слободније, усуђујући се чак и да зазвиждуће по мало, или да застане пред богатим дућанима „стамболских“ трговаца и екмечиницама. Волио је, узгред, и ударити звекиром на газдинским вратима, па кашње бјежати, или на чијим, наново обојеним, канатима комадићем креде крупно записати почетна слова свога имена. — А виђи Стојана! — изненада му, иза леђа, зацича нечији глас и нечија рука куцну га по рамену, управо пред магазом газда Стевана Вргорчића. Стојан се окрену и пљесну рукама: — Бошко! Пред њим је стајао дежмекаст, здепан дјечко, са великом главом, која дошла некако на квадрат, са широким, улупљеним челом, испод кога су жмириле ситне пиргасте очи, уске и растегнуте као у Кинеза. Дјечко се кезио према њему, те му се јасно видили црни, сигави, од пушења чађави, зуби и као нека јамица на доњој губици. Био то Бошко, син познатога бачвара Панте Бенетала, из Стојанова села, који је прије годину дана сишао у варош. — А оклен ти овђе? — запита он Стојана и опет га куцну по рамену. — Дошб у службу. — А је ли све здраво у селу‘? Како ми је отац? — Здраво је. — А јесте ли се још који пут побили са чобанима из Борчића и је ли Јово Кршикапа још најјачи? — -Jec'. Обојица пођоше. Стојан је ишао брже, у лаким опанцпма, које му још једине остале од сељачког доноса, a Бошко је тетурао, једва одижући ноге, јер је био обувен у огромне, дрпаве кундуре, много веће од нога му, — што му их некада газда носио — па су му приклепћивале уз пете и сметале при ходу.