Дело

166 Д Е Л 0 — Ја се, побратиме, зажелио села и једва чекамг да га мало видим, — говорио је у ходу. — Овђе је све друкчије вего тамо. И ти треба добро очи да отвориш, како ћеш овђе живјети. Затим сједе на сред тесте, свуче кундуре и истресе пијесак, што му се, кроз силне рупе, насуо у њих и, прихвативши Стојана за пеш од антерије, као старији и искуснији, важно затресе главом. — Овђен је све друкчије, — понови, дижући се са земље. — Овђе кад си са старијим и јачим, а ти шути, па ако те и удари, шути. А кад си са нејачим, удри! Што и* више обориш, теби је боље и боље ћеш се прогурат’... -Ја тако радим и на месарниди. Ја само размакнем лактима, па ми сви нејачи бјеже с пута: а ако дођем до јачега, онда ја њему бјежим с пута... На месарници затекоше силу свијета. Окупило се и слуга и слушкиња, калфа, шегрта, чак ага и бегова! Све се то гура и тјеска око полупијаних, окрвављених касапа, који, са мргодним и љутитим лицем, стали пред дућане, па, псујући и грдећи све муштерије, без разлике пола и положаја, сијеку и мјере месо. Дрека, граја, псовка! Шегрти, они што носе капе накриво у знак јунаштва, у подераним хаљинама, чупави и босонози, ударају се ногама и лактовима, све док им не пукне шамар иза ушију од кога калфе, који се гурају да су ближе љепушкастим слушкињама. А љепушкасте слушкиње гицају се, подврискују, проклињу и протестују, због задиркивања или шкакљења, — јер ту се не зна гђе ко кога дохвати, ни куд дохвати, — а очепљена псетења, што им се мотају око нога, цијучу и завијају, па, на три, бјеже уз чаршију и не заустављају се све до куће. — Их, пуно их је! — прогунђа Бошко, мргодећи се. — Паметније he бит' да мало причекамо. Па се повуче и застаде иод једним отрцанкм и прашњавим дудом, где су стајала још неколика одраслија дјечка, мршави, сухоњави, у врло чудном одијелу. Сви су носили старе, изношене хаљине својих газда, које нико прекрајао није, па ако је газда дебљи а слуга мршавији, хаљине су висиле о овоме као о суху дрвету;