Дело

170 Д Е Л 0 играњем у орахе. Један, на кога пане коцка, сједне и рашири ноге, поставивши преда се, на глави чивије у земљу закуцане, једну пару. Други се измакну неколико корачаји, па, погуривши се и нишанећи, гађају пару, па све орахе, који пану а не погоде, добија онај што сједи. Он добија све дотле, док неко не погоди, и тада тај сједа и добија, а други гађају. Игра се допадала многима, а што је главно, привлачила је силесију „кибица“, запослене и беспослене дјечурлије. Каткада се окупљало толико свијета, колико пред каквијем карађозом, па зајази сву улицу и препријечи пролаз и коњаницима и колџијама. Све је врело као у пчелињаку! Дешавало се, те је понеки отац, чак из треће махале, сумњајући да му дијете није заостало иза школе, дошао ту и, опазивши га, почео тући насред улице. To су исто радили и неки мајстори са својим шегрчадима и често се дизала така дрека и писка, каква се, сигурно, није дизала ни у Витлејему, кад су Продови војници касапили дјецу. Није, дакле, никакво чудо, што се и газда Симо заразио жељом за играњем и што је и он, онако болешљив, гађао у пару... Додуше он се није играо због тога, да прекрати вријеме, него је, као практичан чојек, гледао да и ту ућари. Неколико је пута слао кући по три оке ораха, што их је добио на игри, и газдиница Анђа мијешала их је у слатку ниту, а неколико пута их и препродавао, спуштајући у кесу по пет-шест наплаћених гроша. Али то ни мало сметало није његовоме великоме угледу међу трговцима, нити му се приписивало у гријех; шта више било их је, који су га хвалили, наводећи то као примјер штедње, на који би се требало угледати. И свакога јутра, у знак пријатељства, свраћали су му се многи „одличнији“ трговци „на кахву“, старајући се увијек, да се с њиме као „опрованим мајстором“ заговоре о озбиљнијим стварима. Газда Радован Гушетпћ био му је најчешћи гост. Био то приснажан, окрупњи човјек, широкога и некако растегнутога лида, те је изгледало да се вазда смјешка, вЈечито огрнут дугим, дебелим ћурком и умотан око врата свиленим траболозом.