Дело

СТОЈАН МУТИКАША 171 Улазећи у магазу, он је увијек разгледао око себе и, тек након дуже почивке, сјео би, па, отежући и запињући, назвао „добро јутро“. Чим бп га угледао, газда Симо почео би гунђати, вртити се и немирније звецкати бројаницама, премда се једнако старао, да изгледа што љубазнији и питомији. — А како је ћеиф? — пита газда Радован и као окреће ухо, да боље чује одговор. — Тхе... живи се, — одговара газда Симо. — Живи се само, а 'нако нема чојек чијем другијем да се фали. -— А пазар? — Зло, рђаво, — дочекује газда Симо брзо, не предишући. — Прокалпозанпо се свпјет, па не плаћа поштено. Даш нешто рукама, а тражиш и ногама и рукама. Нема пусте nape ни у кога. Све нам однесоше јабанџије. Они дођу и наспу се пара, а ми гледамо куд сунде залази. За вријеме говора, газда Радован кришом разгледа по магази и очима процењује, колико чега има. Газда Симо опажа то, а прави се да не опажа, па се смјешка још више и ако све немирније звекеће бројаницама. — Пропада се данас, пропада! — уздахне најпошље газда Радован и као замисли се мало. Пропада се, — уздахне и газда Симо и, кришом, плази језик према њему. — Да може човјек учуват' оно, што је прије стек'о, био би добар. Ама сад не можеш ни то. Грабе те, грабе кб хајдуци, носе ти све, a ти се још смпјеш и ко велиш: платиће ми. А платиће ти ђавола!... Па и Турци ти носе. Носе, узимају, а ти дајеш и не смијеш нншта... Они су are, господари, a ми слуге... Газда Радован потегне бурмутицу, потираши и кине тако гласно, да полугубава мачка, — која увијек куња на врећи пиринча, — преплашена скаче до насред чаршије и бјежи даље, као да је канџијама гоне. Газда Симо довикне му „на здравље“ и опет наставе разговор. — Још што је најгоре, криве нас, трговце, наставља газда Радован. — Кажу нам, да смо скупи и кп да немамо душа. Кажу, кад би наша душа била парипче, давно би липсала под товаром, што на њу товаримо.