Дело

172 Д Е Л 0 — Ја, — тужно заклима главом газда Симо, — a шта ми радимо ружно? Дајемо свакоме на вересију, интерез рачунамо поштено, дијене јефтине, трговачке. Све чинимо кб људи. Газда Радован се опет као замисли, па стисне једно око, а другим гледа у један кут, гдје газда Симо обично оставља мустре од жита. — А хоћега ли ти ове године узимат' много жита*? — пита. — Нећу, нећу, нећу, — дичи газда Симо и стреса се, као да га је когод полио хладном водом. — Што he мени на 'вакој години жито? Коме ћу га продават'?... Зар да га купим, па да ми га миши једу? Јок, брате, јок!... Јок, јок, јок!... — Право имаш, — одобрава газда Радован, а растегнуто лице још му се више растеже, и указују му се оба крњава зуба, — а више их није ни имао, — у кривој вилиди. — Право, право! Ништа, вего да чојек уложи nape, па да му леже џабе... Ни ја га нећу куповат' ни мало!... Нијесам више створен за посла, па ћу оставит' и магазу и све и живјетд кб чојек. Волим потрошит' сам оно што сам стекб, вего да раздам свијету, па да свијет троши. II што ћу хранит' туђу ђеду, кад су ми моја преча? Газда Симо састави три прста, као кад се крсти, и пољубд их. — To, to, to! — викне и цијукне веоело. — Та ти је паметна! И ја сам смишљао, да оставим своју рађу, па нек1 ови млађи трговчићи раде. Ми не можемо с њима на крај. Они обаталише муштерије, они научише свијет непоштењу... Криво мјере, криво се куну, дају рђаву робу под добру, па како ћеш с њима? А ми не можемо тако, јер је у нас срце поштедо п жао нам је сдротиње... Након дужег разговора, газда Радован се диже и одлази из магазе. Газда Симо иде за њим до пред магазу, прати га и тапше по одоме мекоме ћурку, једнако се смјешкајући. Тек пошто се растану, враћа се у магазу, сједне на шилту и, намигнувши на Стојана, почне узвијати носом.