Дело

198 Д Е Л 0 стране дилетантизам, књиге, умнп свет, све је то имало значења као неки зачин у животу, али му није могло постати основом. „Букацки се (говорио је у себи Полањецки) у то зарио до ушију, хтео је од тога живети, те је изгубио пут, исцрпао се и изјаловио. Цвеће је само но себи лепа ствар; али ко би хтео да дише само њихов мирис, тај би се отровао. И заиста није било потребно да буде велики какав мудрац, па да види око себе масу људи, која лута по беспућу, чпју је здраву памет поткопао баш овај дилетантизам у философирању, као што морфијум поткопава физично здравље“. И њему самом панео је он много штете, ако не ничим другим, а оно тиме што је од њега направио скептика. Од тешке бољетице спасла су га само силно телесно здравље, које је осећало потребу да истроши онај сувишак енергије, који је у њему, и рад. Али шта he бити даље, и да ли може тако и даље нћи? Сад је на то питање отворено одговорио: не! Кад му већ послови у радњи нису били у стању да попуне празнину у животу, и кад је било готово опасно испуњавати га дилетантизмом философиским, ваљало је попунити ма чим, створити за се нов свет, нове обавезе, отворити кове хоризонте, и за све то бно је један једини пут — оженити се. Кад би пре то себи говорио, виђао бп пред собом неку неодређену слику, у којој су све врлине моралне и физичне, али она није била телеспа и није имала имена. Сад је ту слику пмао као стварну, У ње су биле небесно плаве очи, црне косе. нешто повећа уста и звала се Марина Плавицкова. 0 другој крјој није могло бити ни речи, а ову је Полањецки виђао пред собом тако стварну, да му већ набрекоше артерије на челу. Сад му је било јасно да му је онда недостојало нешто у његову осећању према Марини, а на име оно око чега се снују сновн, оно што не сме да зажели жудно а свему се нада, оно што се боји, што дрхти, што клечи, што говори милој деВојци: „Иред твоје ноге“; оно што од љубави, која је жудња телесна, ствара култ, који је обожаван, који уноси пеку мистичну еенку у одношај мушкога према женском, и прави од мушкога не само милосника него и исповедника. To је било и прошло. Мислећи сад о Марини мислио је трезвено, и у мал? те не безочно. Ocehao је да јој може прићи, да је може узети за се п да he то учинити, ако учини, из ова два два разлога: прво што је Марина девојка