Дело

200 Д Е Л 0 Поче разговарати с њом као што се то обично чини у најтежим часима живота са својом упокојеном драгом: — Маче моје, јеси ли задовољна? Је ли да си? А она се смешила на њега из оних бреза што их је Марина израдила; њему се учинило да миче очима и одговара: — Јесам, господин-Сташо, јесам! Полањецкому се наводнише очи. Те вечери, пре него што he отићи у постељу, узе од слуге писмо, које је требало да овај сутра рано однесе Марини, и наниса једно много срдачније, овим речима: „Драга госпођице, Гонтовски је јако увредио Машка, те су имали двобој. Машко је лако рањен. Противник му се извинио на месту. Ничега више неће бити, осем тога да сам се јошједном уверио колико сте безмерно добра, брижљива, дивна, и да ћу сутра, с вашим допуштењем доћи да вам захвално ижљубим миле ручице. Доћи ћу после подне, јер пре подне имам посла у канцеларији, а ваља ми ићи к до Красловских, а носле до професора Васковског, ма да бих волео, кад би се могло, да не започињем дан са њима. Полањецки. Кад је то написао, погледа на сахат, па и ако је било већ једанаест, не остави писмо за сутра, него нареди да се одмах носи. — Ућићеш кроз кухињу — рече слузи — и ако госпођнца спава, писмо ћеш оставити. А кад остаде сам, овако је самој госпођицн говорио: — Ти би била веома недосетљива, кад се не би сетила: зашто долазнм сутра. VII.VII. Госпођа Красловска се веома зачудила што је тако рано дошао Полањецки, али ra је ипак примила, јер се досећала да он долази по каквом необичнијем послу. А и он је без велнког увода испричао све шта је било, лажући при том толнко, колико би било потребно да би се сакрила опасност да они посумњају е he Машко банкротирати, или да му лоше иду ствари. Опазио је притом ово: догод је он говорио стара госпођа није спуштала с њега своје зелене очи које су биле без сјаја