Дело

ПОРОДИЦА ИОЛАЊЕЦКНХ 201 и као из камена изрезане, и ниједан јој мишић на лицу ннје мрднуо. Тек кад је свршио рекла је: — У свем том пе разумем само једну ствар: зашто је господин Машко продавао те храстове. To је за свако пољско добро најлепши украс. — To је далеко од дома — одговори Полањецки — и квари усеве својом хладовином, а гасподин Машко је практичан човек. У осталом, искрено да вам речем: ми смо стари познаници, и он је мени то више учннио за љубав. Ви знате да сам ја трговац; требало ми је храстове rope, и Машко ми је уступио, колико је могао. — Онда не знам шта је ту онда тај младић.... — Ако познајете господина Јамиша, прекиде је Полањецки — to he вам он као сусед Кремјења и Јалбрикова све објаснити, да је тај човек мало ударен, познат као такав у целој околини. — Онда г. Машко није био обвезан да се туче. — Госпођо — рече Палањецки, с очитим нестрпљењем — у тим случајевима нашн су мушкн погледи друкчији од вашнх. — Допустите да речем реч две вашој кћери. Полањецки смисли да би сад била згода да се извуче, али, како је дошао као нека извидница и хтео однети Машку какву било вест, рече: — Ако би сте пмали какав налог за г. Машка, онда ћу одавде право к њему. — Само један тренутак — одговори г-ђа Красловска. Полањецки остаде и чекао је толико да је већ стао губити стрпљење. У том уђоше и госпођа и госпођица. Госпођица, одевена у белу „кошуљицу“ с мрнарскпм оковратником, очеппвана не бозна коко брижљиво, и поред тога што је имала нешто запаљења у очима и две три бубуљице на челу, које је брижљиво претрпала прашком, учинн се Полањецком доста згодном. На њој се огледала нека привлачна тромост, које се није могла ослободити, јер устаје позно, и неко тако исто привлачна равнодушност. Али на њеном анемичном лицу није се показала никаква узбуђеност. Пошто се она и Палањецкп поклонише једно другом рече леденим мирним гласом.