Дело

202 Д Е Л 0 — Будите тако добрп те реците господину Машку: да сам се веома поплашила и да ми је било веома тешко. Да ли је однста рана лака? — Поуздано. — Молила сам маму да иде те да понегује г. Машка и ја ћу с њом поћи и чекати у колима навести, па отићи кући. Тако сваки дан, док г. Машко потпуно не оздрави. Мамајетако добра, те ми то одобрила. Кажите то г. Машку. По њеном бледом лицу прође једва приметна, слаба румен. Полањецкому су њене речи биле потпуно неочекиване, он им се задиви, она се њему учини веома лепом, и минут доцније, идућн к Машку, говорио је у себи: — Ипак је женско боље, иего што се чини. Рекао би свако да су то два пехара замрзнуте воде, па ипак у ове девојке има и мало срца. Машко се у њој није преварио, и имаће пријатну обману. Стара he отићи до њега, видеће све те бискупе и кастелане с кривим носовима, с којима се тако шалио Букацки, и потпуно he се уверити о високом пореклу Машковом. Размишљајући тако нађе се у стану Машковом и мораде чекати, јер је угодио у време, кад је лекар био код њега. Чим доктор изађе. Машко га замоли да уђе и још пре поздрава упита: — Јеси ли био? — Како си, како си спавао? — Добро. To је последња брига.... Јеси ли био? — Био сам. Казаћу ти укратко: кроз четврт часа доћи he г-ђа Красловска да те надгледа. Госпођица ми је рекла да ти кажем: да he се она довести довде с матером, и чекаће вести о теби у колима, да зна како си. Рекла ми да ти кажем: да се јако престрашила, да јој је врло тешко, али захваљује Госиоду што није ништа rope. Видиш, Машко!.... Да ти кажем још да је врло лепа, и да ми се врло допала — и идем кући, јер немам више времена. — Молим те, почекај још за часак. Почекај драги мој; HeMan грознице, а ако то говориш што се плашиш

— Баш си досадан! — прекиде га Полањецки. — Чисту ти истину говорим и да си и сувише рано критиковао своју вереницу. Машко спусти главу на перницу п поћута мало, а затим као за се рече: — Готов сам да је заволим