Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 203 — Тако и треба; збогом! Идем до Васковсковскога, да се с њим опростим — рече Полањецки. И у место к Васковскому он оде к Плавицковима, које и не нађе дома. Илавицки нпје пикад ни био код куће, а за Марину му рекоше да је изишла преједног сахата. Кад човек напред јави девојци, која му је мила, да he доћи, па је онда пе застане дома, онда се обично поприлично глупо изгледа. To је Полањецки ocehao п расрди се. Ипак оде до цвећара те накупова избрана цвећа, и нареди да се однесу код Плавицких. Мисао отом, како he Марина врло радосно примити и како hejoj срце куцати очекујући да деђе вечер, беше му веома пријатна, те после тога оде на ручак, а одатле у најбољем расположењу k Васковскому. — Дошао сам, г. професоре, да се опростпмо. Кад полазите? — рече му. — Како си ти, драги мој? — одговори Васковски. Морао сам одложити одлазак за који дан, јер видиш да имам да изгрејем ове малишане. — Младе Аријанце, који у слободним часовима завлаче руке у туђе џепове? — He. To јест, видиш, то су добре душе, али их не можеш оставити без надзора. Морао сам се постарати за заступннкаг који he становати овде па мојем месту. — II који he се ту испећи. Како можете да издржите у овој јари? — Зато што седим без капута и допустићеш да га и не облачим. Мало је ту топлије, али ћеш допустити да је транспирација здрава ствар, а још ове крплате тичице просто гину за јаром. Полањецки се обазре око себе. У соби је бпло до по туцета разпих тичица, не рачунајући врапце, који су масама загледали кроз окно, навикнути да се хране. Нрофесор је држао у соби само оне тице, које је куповао од птичара, а врапце није хтео пуштати унутра велећи да за све нема јела ни места, a једне да пусти, а друге не, учинио би мнозини на жао. Оне собне имале су крлетке о зиду или у прозорима, или су у њих улазиле само за спавање, иначе су слободно летеле по свој соби испуњујући је својим цвркутањем, и остављајући трага, по књигама и рукопнсима крји су расејани били по свима столицама II кутовима.