Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 207 — Нек ти је са срећом! Је ли истина! Нек те Бог благослови!... Знам. To вам је наредило оно дете. А сећаш ли се како сам ти говорио да и она има нешто да извршн, да неће умрети док то не учини? Нека јој Бог да рајско насеље, а вама обома благослов... Марина је право злато... — А вама, драги професоре, срећан пут, и успех у мисији. — И теби, и теби, све што себи желиш. — Ја? Што себи желим? — говораше весело Полањецки. — Ја тако једно пола туцета малпх мпспонара... — А, обешењаче, увек сп био обешењак — одговори Васковски. — Али трчи, трчи тамо, доћи ћу до вас... Полањецки изађе брзо, седе у једну дрошку и нареди да га вози к Плавицковима. Путем је смпшљао шта he pehn Марини и спреми себи беседицу, уљудну, трезвену, као што доликује реалисти, који је нашао додуше оно што је желео, али којн се жени по рачуну. Видело се да је Марина држала да he он доцније доћи, јер у собама није било светлости, и ако су последњи сунчани зраци већ трнулн на врховима дрвета. Здравећи се Полањецки јој стаде љубнти обе руке, и заборавивши на своју склопљену беседу упита је мало непоузданим, узбуђеним гласом: — Јесте ли примили цвеће и писмо? — Да... — Да ли се сећате што сам послао? Мариннно је срце куцало максимално, да није могла доћи до речи. Алн је Полањецки пнтао даље све испрекиданијим гласом: — Слажете ли се с Литкином вољом? Хоћете ли ме? — Хоћу — одговори Марина. Сад он осети да јој треба захвалити, алп узалуд се мучаше око речи. Само је још силни.је притискивао на усне њене руке и у исто време држећи је за обе руке привлачио је све ближе к себи. Наједаред га обузе пламен, загрли је и стаде устима тражитп њена уста. Али она окрете главу тако, да је могао пољубити само њену косу на челу. За тренутак се у мраку могло чути само њихово убрзано дисање, али се Марина отрже из његовог наручја. Неколико минута доцније елужавка унесе светлост. Полањецки дође к себи и поче узнемирено загледати у очи Марини,