Дело

208 Д Е Л 0 плашећи се са своје дрскости. Био је уверен да је увредио и готов да моли за опроштај. Зачуди га веома кад на њену лицу не виде ни трага од срџбе. Очи је била оборила, јагодице су јој гореле, коса јој је била мало у нереду; лако се познавало да је мало била збуњена и унезверена, али је уз то била и тако слатко женски престрављена као свака заљубљена девојка, која у прелазу преко новог прага oceha да треба што на њему жртвовати, али која га прегази и улази унутра зато што хоће, што воли, и што је дужна по праву, које припада мушкому. Гледајући је тако Полањецкога обузе жив ocehaj захвалности. Учинило му се сад да Марину воли онако, како је волео пред Литкину смрт. Али је у исто време ocehao и то да према њој више не може бити сувише деликатним нити великодушним, него је опет дохватп за руке, примаче устима са много поште и рече: — Ја знам да вас нисам достојан, у том нема сумње. Али Бог ми је сведок да ћу све учинити за вас, што буде мени v власти. t/ Марина погледа у њега влажннм очима. — Само да ви будете срећнп... — Зар се с вама може не бити срећан? Од првог часа у Кремјењу познао сам ја то. Али после, сами знате, све се покварило. Држао сам да ћете поћи за Машка; колико сам се наједпо!... — Ја сам тада била љута, сад вас молим за опроштај, драги мој господин-Сташо... Полањецки повнка ватрено: — Данас ми је баш професор говорио: „Марина је злато!“ II одиста сви то веле, али не само злато, него благо неоцењено! Она се стаде очима смешити на њега: — А можда ir врло тешко... — Нека вас зато глава не заболк; у мене је зато доста снаге, могу вас II у зубима носнти... Сад бар имам зашто да живим. — II ј a — одговори Марина. — Знате ли да сам ја већ долазио овамо данас? После сам послао цвеће. Кад сам добио ваше писмо спноћ одмах сам помислио: то је просто анђео, и ту би требало немати ни срца нп четврте даске, па и па даље отезати. — Тако сам била узнемирена и несрећна због тог двобоја. 0 сад је већ све свршено?