Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 209 — Части ми моје, <еве. Марина хтеде и далве распитпвати, али у том зачу се пан Плавицки; прво се чу како оставља штап, кашљуцну, скиде капут горњи у предсобљу, затим отвори врата, и кад их видесаме рече: — А, вас двоје сами седите? Мадрина му притрча, рукама га дохвати за рамена а чело ;пружи да га пољуби, одговори: — Као вереници, тато. Пан Плавпцки се трже па упита: — Шта велиш? — Велим — одговори му она гледајући му право у очи — да гошодин Станислав мене хоће и ја сам веома срећна. Полањецки приђе, крепко загрли пан Плавицког и рече. — Хоћу је са вољом и допуштењем твојим, течо. Пан Плавицки само повика: „Дете моје!“ посрћућн дође до <канабета и тешко се спусти на њ. — Извините — стаде говорити — узбуђење... Ништа, не гледајте на мене... Децо моја... Ако вам је потребно да вае од свег *срца благословим. Он нх благослови, али га снађе још веће узбуђење, јерје jMapimy одиста волео. Речн му све внше застајаху у грлу п ово двоје млади слушаше сада само испрекидане речи или изразе, као на пример: „какав кутић код вас — за старца, који је целога века радио“... „јадно дете“... „сироче моје“... Они су га заједно тешнли и тако добро умирпли да већ после пола часа пан Плавицки изненада пљесну Полањецкога по рамепу па рече: — Ах, разбрјниче! To си тп мислио на Марпну, а ја сам држао да си ти мало... Остатак доврши Полањецкому на ухо, а овај се зацрвене од негодовања и одговори: — Како то можете замислити? Кад би се ко други усудио да ми рече... — Де, де, де — одбп смејући се Плавицки. — Нема ватре без дима. Још исто вече при расгајању Марина заппта Полањецкога. — Јел'те да ми нећете одрећи једну ствар? — Шта заповедате само. — Ја сам давно смисдила, ако дође овакав час, као сада, да одемо заједно до Литке. Дело књ. 28. 14