Дело

210 Д Е Л 0 — Ах, мила моја — одговори Полањецки. А она говораше даље: — He знам шта he свет рећи, али шта нам је стало до света; је ли? — Разуме се! Шта имамо још да се на свет осврћемо. Веома вам хвала за ту мисао, драга госпођице, мила Марпно. — Ја мислим да она гледа на нас и да се моли Богу за нас. — Да; то је наш мали патрон. — Лаку ноћ. — Лаку ноћ. — Сутра. — Сутра — рече Полањецки љубећи јој руке — прексутра, сваки дан. Ту полако додаде: — Чак до венчања. — Да — потврди Марина. Полањецки оде. Пуни су му били и срце нглава: мисли, осећања, нзраза, а над свима је господарило једно главно сазнање: да је наступило нешто дотле непознато, стално, да је његова судба решена, да нема више боловања и промена и да треба почети нови живот. II то му осећање није било непријатно него је долазпло до заноса, нарочито кад се опомињао како је љубио Марину у чело. To нешто, чега није било у његовим осећањима, настајало је и губило се у овим успоменама потнуно, и Полањецком се учинило да је нашао све што је потребно за срећан живот. „Тога никад нећу бити пресит!“ — мислио је и просто му се учинило још све то неверица. По том је мислио о доброти Марининој, о том како је она ваљана, како се на таквом срцу и карактеру може зидати, како у животу с њом ннгде и ништа неће му претити, како она ништа под ноге бацити неће нити нскаљати што је његово, како he као злато сматрати оно што је у њега златно, како he жпвети за њега не за себе, II мислећи тако пнтао се у памети: шта би могао боље наћи? II стао се чудити својему ранијем колебању. У исто време ocehao је да је то што има да дође тако огромна промена, нешто тако несравњено постојано, да му се негде у најдубљем кутку душевном будио немир пред овом незнаиом cpehoM. Ну колебао се ппје: „Нити сам страшљивац нити неваљалац — мислио је. — Ваља напред, и ићи ћу.