Дело

СА .ТАДРАНА 237 ЛИ није над свима апартманима намазано обележје присуства „великохрватске идеје“. Док су моје колегинице разгледале варош, ја сам се позабавила код поштанског сандучета, спремајући карте пријатељима и слушајући занимљив трогирски жаргон: — Валај га изононди поштено! — Распе мој досповени! Ако не бих! Онако липу дивојкуГ — А ца! Њему ше и пристоји онака деклица! — Ој зене, чигови шу кукумари?! — А ца? Ево кумпирих, помива, шалате, петршимула, шелена, бнтве и раванлик! Ко це купит? Шва два, шва три, шу цене? Из Трогира смо даље, кроз Каштеланско море. Е, овде већ отпочиње да се јаче оцртава чудесна лепота Далмације, „на коју је природа сву своју лепоту излила, кад је чудесно дело на махове стварала“. Вече се лагано спуштало, море и небо су били једне боје, сребрни па прошарани руменплом сунчева смираја, од кога су кршеви на Козјаку обојени голубије, а они на Мосору љубнчасто. Испод њпх, у подини, богати, густи зеленн внногради и плавкасти смоквосади и маслиносади, а крај мора бисерна ниска седам Кастела: напуштени Нехај, Штафнлпћ, Новп, кућу уз кућу са Старим, Лукшић, Комбеловац Гомила и Сућурац, све као једноставан, несастављен венец цветни, а ближе Камбеновцу полуострво Врањнц (piccola Venezia). Једно, што их је лепо гледати овако, у вечерњем сутону, у прозрачној магли иза сунчева одласка, а друго, што је то био поздрав њима, драгим знанцима, где сам бпла као код куће читавих 12 јулских дана и ноћ; ја сам не скидајући очију са њих рецитовала стихове некакве француске песмице, отприлике: Ево места красних, где се очарана душа моја мало бавила и сад се само још ceha тпх слатких мирних часова, тако брзо минулих! Сад сам их само из далека гледала п ноказивала пх колегиницама, нарочито им обраћајући пажњу на Лукшић, колевку Ромеа и Јулије, које је паш Матије Бан обесмртио у својој драми „Добрила и Миленко“! Њинп двори још етоје и сад су модерно станиште грофова Витури и Камбопрошија. II црква је још ту, куд је Добрила с другим пошла на венчање. Ко хоће, може да види и капелицу са два гроба њихова, један до другога, а ако је заљубљен, може да положи и венац. Али се тад мора искр-