Дело

О СТИДДзИВИМД од ЏЕРОМА К. ЏЕРОМА Свп су велики књпжевницп стидљиви. И ја сам, и ако ми веле: да се то једва познаје. II мило ми је што је тако. Некад сам тиме јако падао у очи, па је то донело мени толико беде, а целој мојој околини толико непријатности — моје познанице, нарочито, веома су се тужиле на то. Зле је cpehe стпдљив човек. Људи га не воле, жене га презиру, и он сам себе и мрзи и презире. Што се он на то навикне не бива му од тога ништа лакше, п нема му другог лека осем времена, п ако сам ја једном наишао на красног упутство: како да се савлада та беда. У рубрици „Одговори нашпм доиисницима“, у једном малом недељном журпалу наиђем на ово што иде, а што још ннсам заборавио: „Усвојите слободан и љубазан начин опхођења, нарочито према женскињу.“ Кукавац снњи! Могу само замислити како је изгледао, кад је прочитао овај савет: „Усвојпте слободан и љубазан начин опхођења, нарочпто према женскињу“, дивота! Драги мој млади и стидљиви пријатељу, ништа ти од тога не усвајај. Ако се потрудиш да ма како друкчије поступиш од онога што ти је у природи, испашћеш наметљив, смешан и досадно... фамилијаран. Остани ти онаквим какав си no природи, и онда he те сматрати бар само за мргуда и дедака. Стидљив се човек нешто, и ако мало, и свети за мучење, којим га свет злоставља. Он је у стању да му на неки начин