Дело

Д Е Л 0 приопшти своју беду. Оп застраши друге тако исто, као што свет њега. Он вам је као каква сурдина, ућутка целу собу, и у његову прпсуству и најразговорнији изгубе слободу и постану нервозни. To долази већином од недоразумевања. Многи држе плашљивост стидљива човека као претерану надутост, и то их стешњава и вређа их. Његово сметењаштво сматрају као безобразну непажњу, и кад кукавну стидљивцу појури крв у главу од прве речи, која се на њега управи, п кад он не може од тога да дође до речи, на њега гледају као на страшан примерак човека, код кога осећаји уступају место страстима. II заиста, стпдљива човека свуда сусреће неразухчевање, II кад год би хтео да произведе пзвеетан утисак, таман постиже обрнуто тому. Ако би направио какву досетку, то му примају као извештај о какву истиниту догађају и куде га за толику оскудицу љубави према истини. Његова се нронија прима као његово дословно мњење о нечем, и тече о њему мишљење да је прави магарац; а ако, опет, зажели да се како тако додвори, те ма и најмање стане ласкатп, то му се прима као сатира, те га за увек омрзну. Ове, а и друге, невоље стидљива човека увек су забавне за остали свет, и давале су материјала за пнсање комичних ствари откад је света и века. Али ако дубље загледамо у ствар, наћи ћемо једну патетичну, а могли би готово рећи и трагичну страну те слике. Стидљив човек вам је то исто што и усамљен човек, човек одвојен од свега друштва, лишен сваке дружевности. Он се мува по овом свету, али се не меша с њим. Између њега и његових ближњих увек је непрелазна преграда, јак, невидљив зид, преко којега он узалуд покушава да ирескочи, него само огули колена. Он на оној другој страни види пријатна лица, чује пријатне гласове, али не може досегнути својом руком нп до које тамо преко зида. Он вреба веселе групе и жели да с њима проговори и да прибави њихово пријатељство за себе. Али га они мимоилазе ћаскајући весело међу собом, и он их није у стању задржати. Он покуша да их стигне, али се с њим креће и онај његов зид што га од света раставља, и омета га на сваком кораку. На живој улици, у салону пуну света, кад кипти рад, у метежу од весеља, у гомили света и међу неколицином, ма где и ма какви се људи састали, ма где се чула музнка људског говора, и ма каква идеја сијнула из људског ока,