Дело

РАЗВИТАК фРАНЦУСКЕ ИСТОРИЈОГРАфИЈЕ '251 историеким студијама. Ма да је с једне стране карактеристпка 19 века напредовање и развијање познтних наука, с друге је стране његова карактеристика, па области духовних наука, развитак историје. Као што је 18 век био философски и математички, тако се у 19 веку дошло до сазнања, да нема апсолутних, већ релативних, историских истина. Све су науке узеле метод, да посматрају са историскег гледишта, и узеле су историски карактер: псторија језика, историја институција, историја религије, философије, права. Благодарећи напретку наука и научних метода, историја има данас изврсних средстава за научно истраживање. Помоћне историске науке: палеографија, дипломатика, нумизматика, епиграфија чине, да историска наука располаже документима, о чијој се вероватности не сме дискутовати. II остале самосталне науке, које допуњују историју, као антропологија, упоредна филологија и др^ге, дају јој могућности да тачно реконструише оне епохе, из којих је остало мало фигуративних споменика или писаних текстова. Напослетку, критика текстова, основана на научнпм принцнппма, даје јој могућности да рекопструише сва дела историска, правна и књижевна која нису сачувана у оригиналним рукописима, ако не у првобитвој чистоти, а оно бар што је могуће мање фалсификовано. С помоћу таких средстава, историја може, с помоћу строге методе и паметне критике да, ако је немогуће открити праву истину, одреди бар у свакој тачки тачно оно што је извесно и истинито од сумњивог и лажног. Немачка је у 19 веку највише попринела, да се историска наука попне на ову висину. Ниједна друга земља нема толико велики број историчара као она, и ниједна ннје толико систематски унапредила историску науку. За ову своју надмоћност има Немачка да на првом месту захвали своме генију, који је погодан за тешка научна истраживања, а после, организацији свијих универзитета. У Немачкој су се универзитети постепено мењали према потребама времена; постепено су се ослободили средњевековних црквених и теолошких традиција, дали су приступа слободном и световном духу, и отпочели су унрављати Д}ховним покретом своје земље. Док се у Француској научан и књижеван покрет сконцентрисао у државне установе, код свештенства и у Академије, дотле се у Немачкој сконцентрисао по универзитетима. Благодарвћи овим ввликим наставним и научннм корпорацијама, могле су се у Немачкој основатн јаке научнв